Без oбзира на то, шта говорили о Рамакришни, Вивакананди и уопште о нехришћанској мистици, веома је тешко уопштавати. Међутим, било коме човек да се моли, на самом делу он се моли томе јединственом Богу, који постоји. Ви можете поставити испред себе идола, но ако се ви молите Богу, иза границе идола вас слуша Тај Који јесте, а не тај који није. Бог није конфесионалан. Он не припада одређеној религији, одређеној групи. Он подједнако обасјава свет, шаље своју кишу и на добре и на зле. Он не прави разлике, Он гледа у срце човека. Човек може погрешно умовати, али молити се истинито: то су две различите ствари.
Ево примера из друге области, не хиндуистичке. У јеврејској књижевности постоји прича о томе како су се двојица израиљских учитеља спорила поводом неке богословске теме и несугласице су биле веома оштре. И један од њих, Шамај, узвикну:
„Господе, ако сам стекао Твоју наклоност, нека падну на нас зидови ове куће!“ –и зидови почеше да падају. Његов сабеседник, Гилел рече:
„Ако сам стекао Твоју наклоност, Господе, нека се зидови зауставе!“ –и зидови се зауставише. И тада Гилел рече Шамају:
„Видиш, чудо ништа не доказује… Јер Бог није створио чудо као доказ да је нечије богословље правилно или неправилно, већ зато што је човеково срце у потпуности припадало Богу.“
И то је општи принцип: чудо није доказ. Не сме се користити чудо као доказ богословског приступа. Светац није обавезно најбољи богослов свог времена, али је он светац.
Ово је јасан моменат: човек може погрешно умовати, a бити чист срцем. Христос говори:
,,И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се“ (Мф. 12,32).
У суштини хула је граница. Али до тог ограничења сви неспоразуми, сва погрешна тумачења, све грешке, које ми можемо учинити умовањем, могу се опростити. Не може се опростити нешто друго, што се односи на наше дубоко унутрашње. И зато је мислим да нико не може бити изван, то је Тајна Божија, познање Бога је недостижно за спољашњег човека.
Митрополит Антоније (Блум) -Одговори на питања – Источњачка медитација
