У Велику свету Суботу, велику и страшну људска душа Христова била је растављена од његовог тела, и док је његово неуништиво тело одмарало у гробу, што нас прожима дубоким смислом и страхопоштовањем, и ужасавањем, будући да нас суочава са терором којем је подложна сва твар,… Та мисао нас наводи на страхопоштовање, зато што је сва твар препознала у њему живога Бога, Бога Реч, Створитеља свих ствари, и сада је суочена са призором Његове смрти!

Људска бића у свом слепилу, заробљеници греха, заробљеници сопствене смртности могли би да наставе свој живот без да осете значај овог догађаја. Пилат је отишао својим путем, војници су се вратили у своје касарне, многи сада раштркани – који су присуствовали страшном, туђем догађају – нису били свесни његовог значења. Првосвештеник се радовао. Јуда се раскајао и… Али свеукупна васељена била је боље упозната са оним што се догодило, него људи.

На прву Велику Суботу, Бог који је све створио, одмарао је од својих дела и и показао је своје старање за свет који је начино за човека, човека који је припадао створеном свету својим коренима, не зато што је настао као коначна карика у његовј еволуцији. Човек је направљен од праха земље, мање од тога није могло да буде, али истовремено и обједњињење древне материје коју је Бог позвао у интересовање.

У исто време, човек је надахнут дахом Божијим. Он је припадник два света, света створеног и света нествореног. И његово позив био је да сву творевину узводи у пуноћу у коју је сам позван, из чистоте и невиности у зрелост светости, о којој св,ап. Павле говори, а која заправо значи учествовање у божанској природи.

Али човек је пао, он је издао свој позив, он пада и даље, и свет се се нашао у ужасу, у паду, без вође који би га водио испуњењу на које је позван. Било је могуће да настави да постоји – да, али он је и раније могао да постоји без мешања човека; и св.ап. Павле схватио је дубину овога када је рекао да сва твар виче и уздише чекајући јављање синова Божијих, ишчекујући да када ће човек постати изнова оно што је Бог желео да буде када га је позивао у постојање, када га је стварао и када је сва твар у њему видела оно што треба да постане – вођа на путу вечног узрастања у Богу.

И онда се појавио Христос, Син Божији сам који се појавио у обличју сина човечјег и све створено, од најмањег атома до највеће галаксије, у Њему је препознало Створитеља, али истовремено и тело Оваплоћења, у Његовој плоти, сва твар је препознала себе у потпуности. Он је донео савршенство, препознат је као Бог за којим се вековима чезнуло у ономе што је за њих постао. И они су видели ово такође, зато што им је то било омогућено у Христу, он је омогућио да твар буде прожета божанством, да буде стан Светог Духа, да постане тело Вечног Бога.

А онда, у једном трагичном дану, још једном човечанство издаје обоје, и Бога и сопствени позив, одбацује живог Бога који је дошао да врати и спасе оно што је Сам створио, одбацује Христа Сина Божијег који је постао син човечји, и распиње га на крст, убија га. Када је Адам издао свој позив, космос је био уздрман, али је имао наду: Бог је био ту. На овај дан сва твар је дрхтала ужасом, зато што већи од Адама, истинити и савршени човек садаје мртав, а Бог беше поражен у њему. Да ли је постојала некаква нада? Није било наде… И ми можемо видети да су силе небеске биле уздрмане, да је Сунце изгубило своју светлост, да је земља дрхтала, мрак је покрио свет зато што је сам Бог дошао у свет да освоји људску мржњу и слепило: али ништа се није могло,… само смрт, распадање и крај.

Какво је онда чудо када је из дубине гроба одјекнуо звук победе, када је сва твар постала свесна да је Христова људска душа сишла у ад, тамо где није имало места за Бога, у место у којем је по дефиницији вечност непоправљиво страна; и Он се враћа у слави, блистању, сјај Његовог Божанства је развејао таму , и место радикалног одвајања постало је место прожето победосног божанског присуства; ада више нема, победа је побеђена Богом, али не само Богом јер је људска душа Христова била прожета божанством којим је добијана ова победа.

А тело?

Тело је лежало у гробу, нераспадљиво, зато што распадљивост није могла да додирне ово тело које је било прожето божанством, чак и онда када је његова људска душа била одвојена од њега. Нада се појавила стидљиво, још нема ликовања, али сва твар је знала да је победа извојевана и да су све ствари могуће, сва обећања су у целости испуњена, све, све чежње биће задовољене. Само свет човека још увек није био тога свестан.

И ми данас смо у том истом свету на Велику и страшну Суботу, дан када се Син Божији и Син човечји одмарао од својих дела. Сва твар зна за победу, сав ад је опустошен; сада нам је преостало чекање; чекање са свим чежњама, са свим надањима, са свом жељом да нас новина дотакне, да врата ада буду разваљена, да се душа и тел сједине, да Христос човек буде подигнут из гроба, да све ствари до краја буду испуњене, да крај дође — али крај не као тачка на крају времена, већ као постигнут циљ: визија савршеног човека уједињеног савршено и заувек уједињеног са Богом. Његово тело није само људско, већ тело свог света, материјалног и духовног.

Хајде да чекамо са страхоpоштовањем, хајде да чекамо са захвалношћу, хајде да чекамо са благошћу и поклоњењем док не чујемо радосне вести: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништио и свима који су у гробовима живот дарова. Амин!

 

Са руског редакција Чудо

Извор: www.pravmir.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име