Митрополит клушки Андреј се присећа и сведочи искуства из свог првог сусрета са старцем Пајсијем Оларуом, једним од највољенијих румунских духовника краја 20. века из скита Сихла, манастира Сихастрије у Румунији. Такође, говори и о свом првом сусрету са Светим Пајсијем Светогорцем.
Митрополит Андреј:
Мој говор неће имати облик академског обраћања, већ ће бити једноставно сведочење пошто је моја сопствена потрага за собом донела нешто дуже путовање.
Био сам секуларни студент у Букурешту 1970-их када је један старомодни господин, са великом вером, побудио у мени интересовање за манастир Сихастрију и старце Пајсија и Клеопу.
Дакле, када се указала прилика, у јесен 1972. године, као млад инжењер који тек што је завршио факултет, прво путовање на које сам кренуо било је у манастир Сихастрија.
И, Божијом вољом, док сам путовао возом до Пашчана, затим аутобусом до Таргу Неамц и другим аутобусом за Сихастрију мој сапутник у аутобусу је био старији учитељ са даром за приповедање, баш као у делима Михаила Садовеануа. Касније – скрећем на трен са приче овде – када сам већ био јерарх, послао ми је честитку.
Он је већ био део ценобијума, шире монашке заједнице у једном од манастира округа Неамц. Звао се Николае Пирку. И стално ме је саветовао од Таргу Неамца до Сихастрие. Тада сам препознао да морам да дођем да се поклоним у ову цркву, да потражим оца Клеопу, а затим се попнем до Сихле (скита) и пронађем оца Пајсија. Тако сам и урадио.
Помолио сам се овде, затим сам отишао код оца Клеопе која ми је дао неколико корисних савета.
Прошао сам поред пећине Свете Теодоре Карпатске и стигао сам у Сихлу баш када је семантрион озвучио време за вечерње…
А ко је ту био? Отац Пајсије…
Остао сам после службе и, баш као што је монахиња у документарцу говорила, иако је већ била ноћ, он је почео да слуша исповести. Монахиња је у документарцу споменула његово велико стрпљење; имао је бескрајно стрпљење. Зашто?
Јер нико од нас који смо чекали на исповест није био „велика“ личност, али је сваком од нас оставио много времена, да убере корист. Међутим, током те исповести када сам, како рекох, још трагао моје мисли су се потпуно разбистриле.
Али морам да кажем и ово: знамо да духовни свет развија и покреће материјални свет.
Исповедао сам се много пута раније, али никада пре и никада после оца Пајсија нисам осетио да у потпуности, заиста, Божја благодат делује на човека на разуман и чулан начин. Са оцем Пајсијем сам то осетио…
И нисам то тада признао наглас, али сада јесам: први пут сам осетио да сам срео светог човека.
Нисам то осетио од тада, искрено. Сигурно има много светих људи у Румунији и широм света и Бог их и други људи знају…
Међутим, после те јесени, понављао сам путовање сваке јесени. Последњи пут сам га видео годину пре пада комунистичке власти, када сам долазио са архијерејима Епархије Алба Јулије.
Већ је био у малој ћелији крај капије и био је добро болестан…
И тада је имао стрпљења да разговара са нама. Убрзо потом отишао је да буде са Господом Нашим…
Митрополит Василије ми је предложио да направим паралелу између оца Пајсија Оларуа и оца Пајсија Светогорца, пошто сам био крај обојице…
Жао ми је (наравно, могли смо то), кајем се што иза нашег оца Пајсија Оларуа, вероватно због неког наше, румунске, мане да не архивирамо довољно и не бележимо много није имао томе преданих ученика да нам остане више књига од свега што је отац Паисије изговорио…
Да сам имао мозга, ја сам могао да саставим књижицу, док сам имао добро памћење да се сетим и запишем све што ми је рекао током година док сам га исцрпљивао разговорима…
Свети Пајсије Атонски је, изгледа, био окружен вреднијим ученицима, јер је отац Стефан Нутеску превео велики број књига оца Пајсија Светогорца на румунски… А сада, ја немам право да успостављам јерархије: Бог има своју хијерархију светих на небу, али не верујем да је Пајсије са Свете Горе био већи од Пајсија Оларуа: обојица су били велики и сијали.
Јер сам упознао и оца Пајсија Светогорца, такође у јесен 1991. године.
Био сам веома узнемирен. Гркокатолици (Румунска Источна Католичка Црква] су се супротстављали нама, трансилванским православцима, без милости и онда сам му рекао своју тугу…
И рече ми Пајсије Светогорски велику ствар: „Оче, не брини се што ће ти узети још неке црквене зграде. Духовна Црква треба да остане јака! Онда то уопште није важно…“
ИЗВОР: https://www.youtube.com/watch?v=zfl_Zk1x0DI
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 11.07.2022.
