Мистика Тавора, или преображења је пре свега мистика покајања. Ми као пала бића која се рађамо у „свету који сав у злу лежи“ наследници смо Адамове пале и огреховљене природе и једини човек који је ходао земљом а да је био без греха је сам Господ Исус Христос. Новозаветна прича о покајаном разбојнику, који први улази у рај и пре Апостола, нам говори колико је заправо покајање битно на нашем путу ка Богу. Бог је страдао и умро на Kрсту да би узео наше грехе на себе, а ми их можемо Њему предати истински само кроз покајање. Ми тада обнављамо наш однос са Богом постепено постајући његова деца, где нам се наше првобитно достојанство враћа кроз Охристовљење наше природе и кроз Новог адама, нашег Бога, Господа Исуса Христа.
Можда је управо тај позив православља човеку да се покаје нешто што одбија људе од Хришћанства јер остале мистике од вас не траже сузе и плач над својим гресима, бедама и нискостима већ обећавају само духовне дарове, екстазе, моћи и лака ослобођења од патњи. Још више што та динамика покајања и преображења у православљу није нешто што се у овом животу може икада превазићи и прерасти, већ јој константно морамо тежити да би смо се кретали ка Богу. Та динамика сама по себи чини православну духовност заиста реалном колико год да је тешка, за разлику од осталих мистика које дају човеку имагинарни осећај неке суштински непостојеће чистоте док се његова природа даље демонизује кроз езотеријске самообмане о самодовољној „боголикости“. Покајање као дар Божији и озарење Св. Духа је тајна у којој наши здрави делови бића (она божанска искра у нама коју је немогуће тотално уништити) плачу и ридају над свим оним изопаченим што у себи видимо кроз благодат и светлост коју Бог спушта на нас, и у тим горким јецајима тражећи милост Божију и очишћење, наше биће са себе скида све оне слојеве зла и изопачења јер нас Бог обасипа својим нествореним светлостима преображаја које нас воде ка нашем првобитном божанском лику који није укаљан никаквом тамом или злом. То је тајна свих оних великих грешника који су се били изопачили до таквих непрепознатљивих мера и неизлечивих патологија, где ни један људски терапијски процес не би био могућ, али су касније постајали светитељи који су зрачили једном љубављу и духовним и душевним здрављем.
Насупрот покајања цариника који увиђа своју грешност, молитва фарисејског умишљеног праведника не допире до неба већ је на осуду оном који се тако моли, јер је Христос страдао да би спасио грешнике, и Христос као истинити Бог не може да пристане на лажан однос са нама. Ми њега онолико колико смо дволични и неистинити према њему уједно и вређамо, јер од њега тражимо да он сам улази у нашу лаж и да у њој учествује, што је нешто на шта Бог не жели да пристане.
Иако број људи не сагледава важност покајања, већ говорећи из своје људске призме „шта сам ја то силно грешио па да се толико Богу молим да ме помилује грешног, и да ли је смисао живота такав да себе треба да поспем пепелом и да тако живим да би ми Бог пружио милост и ако је тако, да ли је то милосрдан Бог ?“, ипак постоје друга објашњења за такву врсту проблема. Човек који огледа унутрашње покрете свог бића наспрам Бога који је Свет (а не човека који је исто грешник као и он), своје грехе и тежње ка злу препознаје и доживљава далеко дубље наспрам светости, чак и ако се ти греховни покрети бића не манифестују споља, он осећа њихово дејство унутар себе онаквим каквим они заиста јесу, и није претрпан чулима са овоземаљским онолико колико је поменути критичар плотског разума, да би му било све једно, али да би човек дошао до такве метаноје, потребан му је првобитно велики труд и кајање које је ипак скромније али исто тако преображавајуће и спасоносно.
Сам чин покајања није недоступан чак и човеку који нема у себи импулс да се каје јер тај дар може тражити од Бога и добиће га, тако да чак и доста пао човек који се не каје над својим промашајима а који би желео ипак да промени радикално своју путању није изгубљен, ако он то сам не жели да буде. То „помилуј ме грешног“ што се изговара у молитвама, не значи да смо ми цели огреховљени, већ да се у тим тренуцима фокусирамо на оно што у нама не ваља. Замислите да одете код аутомеханичара са поквареним аутом и он вам каже :“А па кочнице вам раде како треба, волан је исправан, ретровизори су одлични“, зар му нећете рећи „чекај човече, ја сам овде дошао да ми поправиш оно што не ради како треба“ ? То и јесте пут наших молитвеника (али би требао да буде и наш), јер се они целог свог живота исправљају и циљ им је мера раста по недостижној висини Христовој („Ви дакле будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“), тако да би се из хришћанске перспективе могло у најпростијим цртама рећи да су овде сви разбојници (преступници грехом у односу на Божију правду и милост), али је разлика у томе ко је покајани а ко непокајани разбојник.
Реља Рашовић
