Мирослављево еванђеље, најстарији сачувани ћирилски рукопис на српскословенском језику и један од највреднијих примера рукописне грађе, тренутно се налази у Народном музеју у Београду, а истргнути пергамент у библиотеци у Санкт Петербургу.

Овај вредни докумнет српске културне баштине писан је осамдесетих година 12. века за Мирослава, кнеза Хумског, сина Завидиног, а брата Стефана Немање, а о томе сведочи запис на последњем листу Еванђеља.

Написано је пером на пергаменту, има 181 лист, на задњем листу, на задњој страници, спомиње се дијак Глигорије, који је, претпоставља се, био писар, или минијатуриста овога Светог Еванђеља, пише на званичном сајту Српске православне цркве.

Чудновати пут 166. листа

Пергамент, истргнут из документа, из Мирослављевог еванђеља, има занимљиву историју која га је довела до руске библиотеке, где је данас драгоцени део њене збирке. Поштован је и чуван са великом пажњом.

Још необичнију причу имало је то Еванђеље са преосталих 180 листова, које се од 1945. године чува у Народном музеју у Београду. Иако су векови писали бурне странице руске и српске историје, 166. лист, међутим, никада није спојен са својом целином.

Архимандрит Порфирије, који је касније био епископ Успенски, 166. лист Мирослављевог еванђеља донео је из манастира Хиландар, у коме је боравио 1845. и 1846. године, у време када нико није знао за тај рукопис. Био је изузетан научник тог времена и врло посвећен сакупљању примера словенске писмености за своју збирку.

Кришом узет или добијен на поклон?

Не зна се да ли је Порфирије Успенски лист кришом узео или га је добио на поклон, јер историјски списи бележе да је у то време био обичај да се драгом госту поклони лист из драгоцене књиге.

Своју збрку није крио и први пут ју је представио на изложби у Кијеву 1874. године, када је и 166. лист, или, како су га у то време називали, „Петербуршки лист“, побудио велико интересовање и истог трена постао познат.

После тога научници одлазе на Свету Гору, а и свештеници схватају вредност те књиге. „Петербуршки лист“ видео је и Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Србији, а касније политичар.

Пред крај живота, 1883. године, епископ Порфирије продао је читаву колекцију великој дворској библиотеци, а лист је био чуван онако како и приличи тако значајном споменику српске писмености. На крају 19. века, Еванђеље се и даље налазило на Атосу, а потом га свештеници поклањају српском краљу Александру Обреновићу, који га односи у Србију.

Враћање листа већ било најављивано

О повратку чувеног 166. листа договорено је још док је председник државе био Томислав Николић. Он се 2016. године састао са председником Владимиром Путином у Москви, после чега је изјавио да је „скоро договорио“ враћање истргнутог пергамента, писали су тада медији.

План је био да Србија заузврат, врати Русији икону Богородице Владимирске из 17. века, која се налази у Народном музеју у Београду, и тиме би, како је тада навео Николић, свака ствар била на свом месту.

Међутим, у Србију никада није стигао оргинални део Еванђеља, него само његова верна копија, која је такође изложена у Народном музеју Србије.

Лист само једном био у Србији

„Изгубљени“ лист 166, на ком је написано читање за 7, односно 20. јануар, празник Светог Јована Крститеља, само је једанпут био у Србији. Током пролећа 2015. био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.

Уписано у Унескову књигу памћења

Мирослављево еванђеље уписано је у Унескову књигу памћења. Преживело је бурна времена наше државе и народа – скривано је, преношено и тако сачувано. Иако је написано на територији Бијелог Поља, само 332 километра од Београда, „прешло“ је за седам и по векова више од 15.000 километара – од Хиландара до главног града Србије.

Пратило је кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године до Крфа, па Београда, Ужица. Једно време је било закопано у олтару манастира Рача и скривано од Немаца. Од 1945. је у Народном музеју Београда.

Еванђеље је писано на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По свом саставу је Еванђелистар – богослужбена књига која има делове четири Еванђеља. Текст Еванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном.

Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом и украшених златом. Кожни повез Еванђеља није првобитан, него је вероватно из XИВ века, а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име