„Зашто се толико смараш идеш далеко и дубоко. Полако корак по корак, ниси
још ни почела са радом, а већ филозофираш“, прокоментарисао је Ратко.
„Добро си ме подсетио, баш сам хтела то да кажем, да живимо у време, коме је
претходила, теорија марксистичке филозофије која почива на дијалектичком
материјализму. Дијалектика, али дијалектика, као што је рекао Хераклит „све тече све
се мења“. Дијалектика се односи на биће, на његово духовно и интелектуално стање и
непрестано кретање у борби супротности, ка све вишим и вишим знањима и ширење
видика који воде ка све већој љубави и племенитости. У животу се смењују, добро и
зло и кад наступи зло, треба истрпети, не одустајати од онога што знаш да је исправно, трпети док зло не прође, не попуштати злу.
У човековој природи је добро, пошто је душа Божија, а зло покушава да уништи и преузме енергију душе, за своје зле планове уништења човечанства. Сваки човек је у непрестаној борби између добра и зла које је у њему самом и у тој борби се дешава дијалектичко кретање, ка добру или морални пад ка злу, ка слабости или ка јачању карактера, личности и духовном и интелектуалном уздизању. Управо од успеха појединаца, као ауторитета који све своје борбе води ослањајући се на истину, правду и моралне принципе, од Бога дате, могу да буду прави узор, а од узора појединаца зависи и правац којим се читаво друштво креће.
Марксизам је насупрот томе дијалектику усмерио пре свега на материју,
односно кроз развој средства за производњу, које условљавају и промене друштва,
односно друштвеног уређења од робовласништва па до комунизма као највишег
облика друштвеног уређења. Материјализам у њиховој идеји је примаран, све друге
врсте духовног и интелектуалног стваралаштва представљају надоградњу
материјалног. Комунисти су из све снаге проповедали марксистичке идеје, а убеђена
сам да већина њих није имала појма шта пропагира.
Одломак из књиге: ”Без оца”
