Дивна је била свесна да увек постоји могућност да се разведе, да пресече везе са својим мужем, да претрпи патњу, да раскине мучења која пролази у животу поред њега. Узалуд је покушавала да се ослободи размишљања о понижењима које је трпела у животу са њим, нарочито овог последњег са женом из суседства. Стално су јој се враћале слике и као да се наслађивала патњом и горчином коју су изазивале у њој, као да су се трајно настаниле у глави и стално избијале потискујући много важније и значајније ствари њеног живота и живота њој блиских људи.
Могла је себи да призна да није заљубљена у Милана, али није могла да каже да га не воли и да јој није стало до њега. Зна га, добро га познаје, боље него што он сам себе познаје, зна где ће да поклекне, зна шта је за његово добро, шта му је на корист, а где ће да претрпи емотивну и материјалну штету и зна да је никад неће послушати кад га упозори. Познаје све његове слабости и мане, али га не одбацује и не осуђује, прихватила га је таквог какав је, као свог рођеног, као свој усуд. Желела је од свег срца да му буде пријатељ, да преузме од њега обавезе које му тешко падају, да га теши, подржава, да не дозволи да га обузима очај, страхови, несигурности и невера. Невера у смислу малодушности приликом решавања животних препрека и проблема. Желела је да му улепша живот. Жели да га воли оном правом љубављу, која није тек пролазни тренутак насладе, већ осећај који испуњава сваки дан и све дане живота. Жели га као човека за кога се определиш једном у животу, као некога ко је заиста њен, за кога се бори као за себе, чије пропусте и падове због пропуста одлично познаје и сноси и дели са њим последице пропуста. Познаје и види како се губе и нестају дани у којима треба да се гради снажна, мудра и поуздана личност, види како се топи и нестаје утапајући и прихватајући ситне изазове свакодневног живота. Иако има интуицију која јој помаже да разуме где ће њен драги да страда, иако њен драги никад неће да послуша њена упозорења, свеједно ће га чекати да га прими у загрљај, да му залечи “ране” које ће неминовно да боле. Не може сурово и безосећајно да окрене главу од њега, да га напусти, да каже себи “нека прође како је заслужио”, жели ако не може да спречи зло макар да га у злу и тешкоћама теши. Не може да дозволи да буде потпуно поражен, јер ће то бити њен пораз. Знала је поуздано своје најдубље и најинтимније осећаје за које можда нико не зна и не слути, а и она не уме да их искаже.
“Осећаје је тешко и испричати, њих или си у стању да разумеш и саосећаш, ако не, ни речи ту не могу да помогну” сматрала је Дивна. “Можда је и боље тако”, размишљала је поражено, свесна да Милан од ње не очекује осећаје, већ првенствено надражаје које прате тренутна и пролазна стања. Такође је знала да она никада неће испунити таква очекивања, да неће намерно распаљивати његове страсти, да га неће заводити, да ће јој бити важнији његов мир, спокојство и радости због живота и постојања. Онај унутрашњи мир изазван спознајом суштине живота, али дешава се управо супротно, ником па ни Милану није важан живот тог унутрашњег бића, већ живи површно изводећи закључке за срећу само на бази визуелног. Визуелно се најпре везује за оно што скреће пажњу, што сија, шљашти, па макар то била и празна амбалажа.
Одломак из романа „Тајне дубине душе“
