„Да године пролазе а, као да се миримо да живимо у свету непријатних изненађења, при томе немоћни да било шта променимо, почев од тога што су нам растурили земљу за коју су наши преци давали своје животе да би је сачували, па до најновијег изненађења, када је проглашена заразна болест, са контрадикторним информацијама, те више ни у шта ниси сигуран, да ли је у питању заиста пандемија, или неко изводи показне вежбе, како може да затвори читаво човечанство и да створи неме послушнике, „Чини ми се да је на делу растурање, растакање и уништавање свега што је људско и да смо сведоци нечега што се изгледа вековима припремало“
“Чекај да чујем шта ово јављају, о трагедији у основној школи“, прекину је Ратко
видно узнемирен.
Љуштећи преостало црвено ускршње јаје, избегавајући да погледа у саговорнике да не би приметио њене сузе у очима. Није могла да се помири са толиком окрутношћу која се догодила у једној београдској основној школи, када је тринаесто годишњи дечак хладнокрвно побио ватреним оружјем своје вршњаке, наставницу, домара и гласно и јасно са подигнутим рукама саопштио полицији која је дошла на место злочина, да нема четрнаест година, односно да не подлеже кривичној одговорности. Толико јој је тешко пао тај догађај да је сама осећала кривицу што се то десило у њеном граду и у њеној земљи. Сматрала је да се такав поремећај дешава само у свету који је изгубио
здрав разум и за последицу има појаву личности, спремну за масовно уништење људи.
„Ова вест више боли од свих непријатељских злодела од којих је народ вековима
страдао“. Када се прибрала од првог шока Сетила се приче Александра Оцокољића,
који је ишао у школу где се догодила трагедија Аца, како су га ословљавали је био
успешног архитекте, који је једно време радио и у Америци и имао значајне и
признате радове из своје струке. Приликом заједничког летовања испричао је догађај
из детињства. Причао је како је ишао у Основну школу „Цар Урош“ и наравно убрзо је
промењено историјско име школе и названа је по политичком лидеру, „Владислав
Рибникар“. 1948. године, још увек је постојала веронаука у школама и он је редовно
одлазио на часове веронауке иако их је наставница учила да Бог не постоји и да је
човек настао од човеколиког мајмуна. Живео је у заједничком дворишту са
свештеником Душаном Катићем који је служио у Саборној цркви и био добар
пријатељ његових родитеља, тако да за њега није било дилеме да је Бог створио
човека. Аца једноставно није могао да прихвати да је настао од човеколиког мајмуна и
зато је често био критикован од учитељице.
Једном приликом у време великог одмора играо је у школском дворишту са другом
кликере. Играли су са кликерима направљеним од блата и иловаче и потом офарбани
неким вешплавом, који жене куповале за веш, али су могли и кликери да се фарбају у
плаво. Играли су 100 за 100, односно ко изгуби, дужан је да своје кликере преда
победнику. Звонило је за почетак часа, а Аца и његов друг, нису завршили игру „Где да
прекинем игру пред крај и останем без кликера“ тако је убедљиво Аца навео разлог,
свог не одласка на час кад је звонило. Након што су завршили игру, нису могли да уђу
у зграду, пошто је домар закључао улазна врата, тако да нису могли да уђу у школу
кроз врата, али су се досетили, пошто школа има више објеката, а над тоалетима је
била равна плоча уместо крова па су прошли преко плоче и кроз прозор ушли у
учионицу иако је час већ почео. Учитељица их је љутито дочекала тражећи да јој кажу
где су били и при томе им је лупала главу у зид, а они су се бранили и говорили
истину како су ушли кроз прозо. Учитељица им није веровала те је захтевала да се
закуну, а Аца да би је одобровољио рекао „Кунем се у човеколиког мајмуна“, што је
изазвало смех деце и још јачу љутњу учитељице. Након недељу дана, одржано му је
суђење, тако што је једна скамија извучена напред за окривљеног Ацу, а остале су
поређане у полукруг као у амфитеатру. Суђењу је присуствовао човек у кожном
мантилу, који је грмео да смо ми рашчистили са религијом и да се не враћамо више
старим заблудама. Аца тада, како ми је рекао, није ни знао шта је то религија, али је
морао да рашчистим са њом“.
Сутрадан након првог масакра, десио се и други у селу у Шумадији одакле је била
Миличина прабака коју је Милена често цитирала, како је говорила, „Води рачуна како
се понашаш, поступај увек часно и поштено, немој да брукаш ни себе ни своју
породицу. Једном почињен грех, памти се и цела фамилија бива обележена због лошег
поступка неког од својих чланова, не брукаш само себе него и све теби блиске људе и
брука се преноси и на будуће генерације. Такође је стигла вест да је једно лице побило без разлога младе људе из села, да је једну кућу потпуно „затро“ како се у том крају говорило за куће које немају потомство.
Одломак из књиге ”Без оца”
