Тишина када прекрије ледна
Чежњу за топлим загрљајем
Уста када се напоје жедна
Росом што плаче над бескрајем.
Кад утрне последнај искра ватре
Што искрсла је светлошћу наде
Заборав песму када затре
Ко ће рушити ћутања ограде.
Сужањ ја сам што сунце дозива
Да ли ме тама оковала у стид
Хоће ли пред зраком што јутро открива
Расплинути сеизмишљени зид.
И ко ће зидати кулу од неспокоја
Подривану подземном водом насладе
И на њој златна врата троја
И око ње садити винограде.
Зидарка сам над рушевином облака
Од звезданог праха зидам уточиште
Од песме зрикаваца и летњег сумрака
Зидам,а руши се од мојега даха.
nekazano.me
