У својој површности и размажености, Радослав није имао приступ стварима и
проблемима са намером да проникне у суштину, већ више да прими информацију у што краћем облику. Лако га је било преварити иако је неспорно био паметан и лако
разумевао, само кад је хтео да саслуша и да се удуби у причу, што је била права реткост,најчешће је било «на једно уво уђе на друго изађе».
Толико прихватање ствари површно, на први мах може да делује и безазлено да се иза
те површности не крије не размишљање о путевима живота и смрти, смисла и
бесмисла.
Непознавање пута који води у живот, а који у смрт, никако не може да буде безазлено.
Прихватање “здраво за готово” слатких, лепо упакованих отрова за испијање са
насладом, шта то може да буде до слабост и то страшна слабост. Како да предам таквој слабости, свој живот и живот деце? Радије ћу држати свој живот у својим рукама, нећу чак ни све намере да му говорим”. Размишљала је Ната и правдала своју промену размишљања о Радославу, чињеницом да је сазрела, да не идеализује живот, већ стоји на земљи, не признавајући себи да је давно почела да прави компромисе, напуштајући своја знања и убеђења, ради бржег и лакшег. Не признавајући да је и сама одавно на путевима слабости. Убеђивала је себе да живи исправно, коначно има све што је одувек желела, али интуиција, неки лош предосећај, није јој давао мира.
Одломак из романа ” Тајне дубине душе”
