Војвођани нису имали Дон Кихота, ни легендарног Сервантеса, али су се дичили ветрењачама против којих се нису борили, већ су их брижно градили и још брижније чували зато што су их хлебом храниле. Као и славни шпански писац, и они су их називали дивовима, јер су, онако монументалне, код деце изазивале подозрење, а паорима, посебно млинарима, доносиле благодет и добит.
Најчешће смештене на неком узвишењу у равници, имале су и конкуренцију, у воденицама и млиновима на Великом бачком каналу и на Тиси. У делу своје књиге „Тајне трајања – житни млин” (издавач новосадски „Тиски цвет”) публициста Димитрије Вујадиновић пажњу је посветио млиновима и ветрењачама.
– На овом поднебљу ветрењаче су се појавиле половином 17. века, мада су, махом по изгледу на холандске, грађене у 18. и 19. веку. Подизане су на крају села, најчешће у ветровитом Банату у којем ветрови и данас дувају с Карпата – појашњава Вујадиновић за „Магазин”. – Према подацима и доступним документима, 1885. у Војводини је радило 280 ветрењача. Да би се саградио овакав објекат, требало је око 30.000 печених цигала и 80.000 комада непеченог черпића.
Снага коња и ветра
Трагова о ветрењачама било је у многим војвођанским местима. Тако је на улазу у Аду, на ветровитом простору, саграђено пет оваквих објеката. Важили су за подстрек и понос места, доприносећи његовом убрзаном економском развоју. Радиле су непрекидно, с наклоњеном ружом ветрова, а онда је 1895. саграђен парни млин. Почело је да понестаје посла, да би 1935. потпуно замрле.
– Многе ће, вероватно, занимати како су се зидале – открива наш саговорник. – Цигле и черпић су се правили ручно. Спољни зид око врата и прозора рађен је циглама, а остатак од черпића који је лепљен блатом.
Нема баш много података о историјату ових објеката, али је аутор књиге успео да пронађе да је најстарија ветрењача подигнута у Елемиру 2. октобра 1794. припадала Агоштону Кишу. Иако у ветру није оскудевала, Кикинда је имала само две: Зубанову, смештену на југу вароши, између железничке пруге и Вашаришта, и другу на северу града, између баре код Мокринског гробља и Баранде. Зубанова, изграђена 1866. године, и модернија, по једном пару камена могла је да самеље 700 килограма жита. Потом су заборављене. Остале су сачуване у причама времешнијих житеља и на понекој пожутелој фотографији.
Оно што ни Дон Кихоту, из другог повода, није успело, остварила је небрига за индустријску и културну баштину.
Средином 19. века ово подручје било је познато по сувачама (неки кажу сувајама), млиновима које су окретали коњи, а каткад и људи. Први су прорадили у Ечкој, Елемиру и Арадцу око 1740. године. Царица Марија Терезија је 1774. великокиндском дистрикту прописала, и то озваничила повељом, да на име млинарине за суваче плаћају шест форинти годишње. Око 1847. године само у Кикинди било их је педесетак, а у Панонској низији чак 50.000! Као изразито житородно подручје, Сомбор је у 18. и 19. веку вапио за млиновима, сувајама, у којима се жито млело „на суво”, коришћењем снаге коња. Према подацима из 1826. у граду и околини било је 64 суваја.
Равница плодна и родна, жита у изобиљу, али је становништву требало брашно. Зато су почели да се граде млинови на коњски погон, као онај у Кикинди, 1890. године, који је на сат млео 1.000 килограма пшенице, производећи најфиније бело брашно.
Пример из Малог Стапара
Тамо где има жита, мора бити и млинова за брашно, а где има брашна, има и хлеба. Путујући Србијом, Вук Караџић записао је „да се највише једе кукурузни хлеб, сем у Мачви и Војводини где се није оскудевало у белом хлебу”. Али, у равници се оскудевало у јаким воденим токовима, неопходним за рад воденица. И поред свега, било их је на Дунаву, код Бездана и Апатина, на Тиси, Тамишу, а кад је прокопан Велики бачки канал, прорадило је пет каналских воденица. Једна од њих, у Малом Стапару, имала је турбине које је покретао водопад, захваљујући оближњој преводници. Сачувана је, остала аутентична, представљајући својеврсну културну баштину и туристичку атракцију.
– Млин у овом месту јединствен је у Европи, а уређаји, предмети и зграда углавном потичу из 19. и почетком 20. века – подсећа Вујадиновић. – У близини је преводница за воду, саграђена 1793. године. Дневно је из њега излазило и до пет тона брашна. Идеју за млин дао је славни Леонардо да Винчи, а пројектовали су га браћа Киш.
Тужна је судбина многих сувача, попут оне у Великом Бечкереку (Зрењанину) која је радила до 1936. године. Кикиндска је, срећом, сачувана, и од 1951. проглашена за културно добро од изузетног значаја. Остало је сећање и понеки траг и на млинове у Чантавиру, Перлезу, Апатину. У овој вароши на северу Бачке је 1936. изграђен млин на електрични погон. Дуго се жито млело у воденицама, за чије се брашно говорило да је много бољег квалитета од оног из млина. Али, дошло је ново доба, стигле су модерне машине. Ветрењаче, суваје и воденице отишле су у заборав. Само су ретке обновљене и сачуване као туристичка атракција.
ХОЛАНДИЈА ЗА ПРИМЕР
Кад поменете Холандију, најчешће помислите на ветрењаче које су симбол слободе, оданости отаџбини и понос на прошлост. Данас су врхунска туристичка атракција. Код нас је 2010. године основано Друштво воденичара Србије. Туристи воле да виде та прастара здања, да купе разне врсте брашна, али у близини ретко да постоје смештајни и угоститељски објекти.
ПЕШТАНСКО БРАШНО
У Мађарској, којој је припадао највећи део панонске житнице, 1860. године радило је хиљаде млинова. Будимпешта је до деведесетих година била највећи центар млинске индустрије. Велики број земаља куповао је њихово брашно, од кога је прављено фино пециво. Производима бечких пекара, захваљујући брашну из мађарских млинова, дивила се цела Европа. Светска сила у брашну сада је Америка.
magazin.politika
