Мира је рођена 22. јануара 1924. године у Краљеву као ћерка Андреја Милићевића који је превео више од 36 дела француских класика и Радмиле Симић, професорке француског језика. Милан Симић, управник Народног позоришта, био је њен деда.
У Београду је похађала Другу женску гимназију, као и средњу музичку и глумачку школу. Од 1944. године радила је као спикерка и уредница Драмског програма Радио Београда. Својим гласом освојила је све слушаоце. Овде је упознала и свог будућег супруга, Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а каснијег дописник Политике из Париза.
Како су је привлачили телевизија, драма, режија и позориште, 1950. године завршава Високу филмску школу, а први деби имала је две године пре дипломирања. Режију је дипломирала 1956. године на Факултету драмских уметности у Београду, а нешто касније је на истом факултету била професор радио-режије дужи низ година. Исте године, 12. новембра, њеном режијом Фауста, у сали са 212 столица у дворани некадашње новинске куће Борбе отворено је авангардно позориште Атеље 212. Под њеним вођством, Атеље је убрзо постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ-а које је позвано да гостује у САД-у после Другог светског рата. Године 1968. пубилика остаје без текста након извођења мјузикла Коса у њеној режији. Било је то прво извођење ове поставке у Европи после америчке праизведе овог култног мјузикла.
Заједно са Јованом Ћириловом, 1967. године основала је Београдски интернационални театарски фестивал – БИТЕФ, који је настао у Атељеу 212. Захваљујући њеном шарму и таленту за убеђивање, на БИТЕФ је доводила имена као што су: Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други..
Фестивал је основао своје БИТЕФОВО односно Мирино позориште – БИТЕФ театар, који од 20. БИТЕФА организује фестивал и води програмску политику у духу БИТЕФА. У наставку прочитајте део текста Мире Траиовић са отварања БИТЕФ-а.
,,Уметност почиње тамо где се сложе неке тајанствене и непознате силе унутар човека и епохе. Срећна сам што ће Београд имати још једно место где ће уметници и гледаоци покушавати да ту тајну, људског постојања, каткада дотакну.“
Мира је скромно говорила да не мари за награде, иако јој ласкају, а толико их је добила. За живота је одликована највишим одликовањима Француске, како је део свог живота провела у овој земљи у Паризу у Театру нација. Поред овога, добитник је и следећих награда: Октобарска награда, ,,Јоаким Вујић“, Седмојулска, Оскар популарности, признање Удружења америчких позоришних уметника, амбасаде Немачке за допринос на пољу културе, бугарског и чехословачког друштва, награда коју јој је уручио председник Италије Ђузепе Сарагат…
МИра је умрла 7. августа 1989. године, само неколико месеци након што је добила своје позориште. Сахрањена је на Новом гробљу, по својој жељи уз присуство најуже породице и најближих пријатеља, Убрзо је добила и свој сквер, Сквер Мире Траиловић, простор испред БИТЕФ театра. Такође, Велика сцена Атељеа 212 од 2014. године носи њено име.
М – И – Р – А
Једном приликом новинари су је упитали да се представи, а она је своје име изрецитовала кроз следећу песмицу:
М – као марљива,
И – као ирационална,
Р – као радосна,
А – као ако, баш ме брига
Извор: Београдске приче
