Ноћ је пуста. У царској дворани мрачан престо, тајанствен к’о бајка.
И док ветар звижди на пољани – Бога моли Југовића Мајка.
Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смелом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.
Сакривена од светине клечи, стид је да се са гомилом вајка.
Сама, хладна, без суза, без речи – Бога моли Југовића Мајка.
