“Кад сам био млађи памтио сам све, догодило се то или не;
Сада моје способности слабе и ускоро ћу се сјећати
само ствари које се никада нису догодиле.”
Марк Твен
Шездесетпетогодишњи интерниста, мјештанин, што се у малим срединама посебно вреднује и неријетко служи као алиби недостацима које, руку на срце, сваки човјек може да има, једног ведрог октобарског јутра, ганут изненадним губитком кућног љубимца, приврженог ротвајлера Рекса, одлучи да посјети свог старог професора латинског језика.
Дакле, одлажући јутарњу штампу у коју је до малочас био уронио као црноврати гњурац у блато, доктор одлучи да посјети времешног пријатеља и да, истини за вољу, провјери да ли је професор још увијек међу буднима јер, ето, ни аурелијевски Реx није могао да се одупре неумитном протоку времена, а не крхки учитељ давно упокојеног језика.
Текст, на чијим маргинама је, лако, као некада на рецептима, графитном оловком додао двије латинске ријечи обливио и дементиа, а затим их потргао и, као ситан новац ставио у џеп, почињао је као неки манифест:
ТАОС, ЊУ МЕКСИКО, март 1999.
Више од двјеста медицинских експерата из цијелог свијета скупило се у малом граду Таосу, усред кућа од глинене опеке сушене на сунцу и зелених qуесадилла, да размијене податке и хипотезе.
Та пустиња на високој надморској висини чинила се чудним мјестом за борбу против опаке болести, али стручњаци конференције “Молекуларни механизми код Алзхеимерове болести”, која се одржавала сваке друге године, требали су уточиште од својих свакодневних обавеза.
Прве вечери у осам сати Станлеy Прусинер, биолог с Калифорнијског универзитета у Сан Францисцу и добитник Нобелове награде за медицину 1997. године, устао је да одржи уводни говор.
“Не могу се такмичити с Моницом”, почео је слегнувши раменима, “али мислим да нам је свима јасно да не бисмо сазнали ништа ново…”
Наиме, управо је тог тренутка на ТВ станици АБЦ почињао жељно ишчекивани интервју Барбаре Wалтерс с Моницом Леwинскy.
Локално становништво је одјурило кући да види медијски добро припремљену промоцију књиге вриједне милион долара о нечасној вези са сексуално угроженим предсједником. Научнике је занимало нешто друго.
“Моросис на грчком, обливио и дементиа на латинском, дотаге на средњеенглеском, дéменце на француском …”, набрајао је Прусинер, додајући, како се наводи у тексту, високо извијеним кажипрстом:
“Почетком 2011. године први “бабy-боомери” ће постати шездесетпетогодишњаци. Господо, морамо ријешити проблем или ће нас заборав преплавити…” на овом мјесту, бивши господар ротвајлера Реxа, нацрта подебљи знак узвика.
Несвјесна навика доктора, да цртка и записује по новинским маргинама, како би се касније, стопама асоцијација вратио темама које су љековито дјеловале на његову све већу осамљеност на брду изнад града, била је нека врста гимнастике духа.
Легенда школства, стари професор, о којем се и дан-данас шапатом препричавају приче о чувеној еx-катедри, није крио одушевљење што је на капији свог скромног дома угледао цара од доктора. Изненадна радост није само долазила из поштовања које старији обично гаје према бијелом мантилу, већ се у сусрету осјећало искрено уважавање два човјека које би, ђаво би га знао, можда било и умањено, да је ријеч о истој струци, али овако ни један ни други нијесу крили одушевљење што су један другом напунили око.
Па како то обично под стрехом старих обичаја бива, мандарина, зрно нара, домаћа лоза, и то не прва с реда, него она из собе, са плутаним чепом, па ријеч по ријеч, а минути иду, а сати лете…
Доктор је био луцидна, радознала причалица, посебно ако прича није шкодила гласу о њему. Професор, енциклопедија живота, познавалац морских и језичких дубина. Латински је био матерњи док је он носио дневник, а Qуинтус Хоратиус Флаццус, син слободног роба, на поправном испиту у августу.
Хиљаду и једна прича, само се још Шехерезада чекала, јер се професор већ три пута дизао да узме вртну кабаницу која је висила о лакту старе розаклије, под којом су ћакулали до поодалеко иза поднева, а онда су се, због промаје у костима, јер октобар на приморју зна да буде ликавији од латина, преселили у трпезарију нахерене кућице, да омасте брк, а богами и мушему, и у топлијем кутку наставе причу о свему и свачему, осим о себи.
Чинило се да професор све чешће губи нит приче и да су станке бивале све дуже. Био је то потпуно други човјек, мјесец на измаку. Посматрајући домаћиново несигурно сналажење приликом претраге фотографија и папирића, који су испадали из раскупусаних биљежница, посебно, кад је ријеч о неводјењу рачуна о времену, с благом, али само с благом примисли, доктор оћута, овдје, помињања безвриједну, надмоћност.
Можда намјерно, а можда случајно, можда несмотрено, а можда злурадо, што би се најмање могло везати за нашег доктора, ако није због лозе са плутаним чепом доктор наједном замоли професора да му онако, с ногу, прокометарише оне двије, на маргини новинског текста додате латинске ријечи, које су се ето, задесиле у џепу, а кад су већ ту…
Не сачекавши одобравање, оборених очију, као да се боји да не буде одбијен, пружи комадић новине ка великом међу ученима и опет сједе, само овог пута на коклицу ближе вратима, да не би очамали.
Професор је, не скидајући заостали осмијех и сузну радост очних капака, нагнут над раскупусаним дневником одбјеглих дана, дуго зурио у цедуљицу, а онда само заћутао. Није одговорио ништа. Стрпљиво је, намјерно не реметећи нелагоду која је са упаљеном чкиљавом свјетлошћу, јер се већ било смрачило, испунила собицу, сачекао да тренутак растанка дође сам по себи.
Доктор је помислио да је Јустинијановог тумача затекао неспремног или да је, што ће прије бити, професор већ чекирао карту за путовање у једном правцу.
Поздравили су се, не као при сусрету, али поздравили.
Прошло је више мјесеци, можда и цијела година, када је на адресу цара од доктора пристигла пошта са строго и уредно исписаним именом примаоца. Доктор је у својој вили, ушушкан у меку ћебад грицкао сунцокретове сјеменке и размишљао о све учесталијим боловима по лијевој страни. Писмо га је пријатно изненадило и као да је несвјесно хтио да га остави за послије, медјутим, радозналост коју смо већ поменули као једну од докторових врлимана није му дала мира и он, пљуцнувши крилце заостале сјеменке, одложи стакласту, полупрозирну здјелицу, утиша тон на телевизору и узе писмо. Лаганим покретима руке отвори коверат и поче читати.
Није ни пред самим собом могао сакрити збуњеност коју му је донијела садржина писма. Наиме, у писму је била, истим рукописом као на коверти, исписана једна, једина латинска сентенца.
Из цијелог садржаја разумио је само нешто као финге, фингаре… што би се у слободном преводу, помисли наш доктор, могло превести као: подражавати, радити нешто прстима…
Одмах је схватио да је писмо могао упутити једино професор али није могао ни наслутити о чему се заправо ради.
Већ сјутрадан, очекујући лак плијен и поенту за касније препричавање, дао се у лов на превод али се убрзо испоставило да је то био лов на Калидонског вепра и да ће све потрајати. Преврнути су сви рјечници, алармирани сви зналци латинског, италијанског и француског језика, али узалуд. По савјету пријатеља по шаху, код кога је такодје потражио помоћ, јер никада се не зна гдје клија мисао, сентенца је прослиједјена на други крај државе и, ту је, опет, све стало.
Вријеме је пролазило, а прича о професоровом писму, као све изненадно и примамљиво на први поглед, почела је да чили.
Следеће јесени која, можда и није била тако жута, као што се данас чини, приликом једног од пријема, који су били уобичајени у круговима у којима се наш доктор кретао, пришла му је средњовјечна дама без шешира али са, до лакта, навученим рукавицама и преко њих, прстеном са зеленим каменом. О укусима, посебно не овом приликом, не треба расправљати. Дакле, пришла му је, по свему судећи необична дама и опрезно, онако, као да неће, почела причу о латинској сентенци која, као севдалинка, путује од града до града.
Не без чуђења, шеретски се, невино слијежући раменима, бранећи, као да је ријеч о нечему не толико важном, доктор приупита даму без шешира, како то да се од толико умних не нађе јунак да тих неколико пишљивих ријечи – раскопча. Овдје треба напоменути да је наш док веома ријетко био вулгаран, осим кад је био збијен, иза цара, до самог дувара.
Дама, оћутавши докторово нестрпљење и неспремност за кокетирање, што је, кад је ријеч о нашем јунаку, била права ријеткост, вјештим, скоро неухватљивим покретом окрену прстен и велики зелени камен нестаде унутар шаке. Онда мало застаде и скоро шапатом, као да кани да се реваншира за неки трун из прошлости, додаде: “пишљивих – права ријеч”. Доктор је био затечен, али прије него је било шта могао рећи, дама настави:
“Превод и није неки проблем, али значење, то је већ нешто друго…”
Дама, као да је сваким покретом куповала докторову пажњу, опет окрену прстен и додаде:
“Није ту баш ријеч о некој латинској мудрости – мој дотторе”
Доктор отрља шаке као да му зебу, климну главом одобравајући сваку, па чак и најнепристојнију понуду, прекидајући, на трен и дисање како не би изгубио ни секуд од оног што слиједи:
“Мисао би се, али да ово остане међу нама…”, додаде скоро шапатом дама са рукавицама и прстеном са, сад већ докторовом пажњом посебно уваженим, зеленим каменом:
Могла превести:
„Када ти пријатељ пиша, пишај и ти или се бар прави да то чиниш”.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
