Док сјајна ватра жар свој расипа
Руке горе од утехе вреле.
Огњем сјајним траву засипа,
Очи су пут, у тами среле.
У ватри се сјајној огледа душа
Не види страх, ни срећу, ни свет,
Буктањем силним она је куша,
Да загрли тихи, пламени цвет.
Где нестаде ватро, из духа и тела
Остави траг, тај жалосни грех,
Где нестаде огњу, сјајности бела,
Да огрејем руке, још мало хтех.
