Милош Црњански – Терет народа свог

У својој изби, у Квин корту 83, у Лондону, Црњански живи таворећи, заправо сањајући свој повратак у домовину, повратак пун неизвесности, али он жели коначни смирај у Београду. О томе душу никоме не отвара, али из разговора с амбасадором Срђом Прицом и његовом супругом Вукицом, који га повремено позивају у свој дом, дискретно ставља до знања да би можда ишао у своју земљу, да би се вратио.

Систематизује своје исписе из Британског музеја о српским поменима у енглеским изворима, записима и хроникама. Настају четири текста и Црњански их шаље редакцији недељника НИН. Редакција је 12. јуна 1964. године објавила први текст “Ноулз о Косовској бици”, а потом и остале, наредних недеља: “Археолошке везе Балкана”, “Вендски траг у Британији” и “Откуд потичу имена наших река и брда”. Он систематизује различите изворе, али се не опредељује, остављајући очито научницима да крену трагом извора како би се ови проблеми решили.

У лето 1964. године, на питање младог сарајевског књижевника Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва док је био млад – Црњански одговара:

“Национални осећај пре свега, као и код целе моје генерације. Љубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”

Вулезића интересује његово виђење живота у туђини:

“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу, или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”

Упитан шта ради, Црњански одговара:

“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста…”

На крају писац поручује:

“У нашој литератури општа је појава била да писац и песник згасну рано. Мени се то неће десити…”

И, потом, додаје:

“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном, општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”

Из штампе излази антологија Предрага Палавестре “Српска и хрватска поезија двадесетог века”, а у њој је штампан “Ламент над Београдом”, док је Миодраг Павловић у своју “Антологију српског песништва” унео две песме Црњанског – “На улици” и “Привиђења”.

Народном позоришту у Београду Црњански шаље своју нову драму “Тесла”, а издавачком предузећу “Просвета” послао је рукопис своје нове књиге “Код Хиперборејаца”. У Холандији, у издању “Де Боекериј Н. В.”, на фламанском језику, штампане су “Сеобе”. Угледни лист “Палитерек” написао је да овај роман представља “праву и потпуну осуду рата, приповедање пуно неиспуњених жеља и необузданих страсти”. У Београду, “Књижевне новине” објављују одломке из рукописа “Код Хиперборејаца” (“Тријалог о Микеланђелу”).

У рану јесен 1946. године, на предлог Слободана Пенезића Крцуна, председника Српске владе, у Лондон стиже песник Танасије Младеновић са задатком да великог писца убеди да се врати у земљу. Пред полазак за Лондон, Младеновић је о томе разговарао са својим кумом старим бардом Вељком Петровићем, који га је упозорио да је Црњански непоуздан човек, прзница и да има незгодну нарав. Младеновић у својим мемоарским белешкама о томе записује:

“Опет смо Црњански и ја ходали Лондоном. Посећивали смо Британски музеј, који је он у танчине познавао, јер је о њему, како ми је казивао, године и године провео, прикупљајући материјал за своја књижевна дела, а врло често тамо седео и писао, у дубокој тишини, у топлом, иза дебелих зидова његових читаоница. Ишли смо често и у чувену “Тејт галери”, познату лондонску пинакотеку, и на разне изложбе. Разуме се, одлазили смо опет редовно у италијанске ресторане. Понекад и у пабове на које смо успут наилазили, ради освежења. Једном ме је он одвео у неку чувену посластичарницу лондонску, чијег се имена више не сећам.

Највише смо расправљали, да се дипломатски изразим, о модалитетима његовог и Видиног повратка у Београд. Пренео сам му све поруке званичника и све њихове одлуке, као и о смештају, привременом, у хотелу “Ексцелзиор”. И за дуг од шест стотина фунти сам му рекао да ће бити исплаћен. Међутим, за тих неколико година, колико је било протекло од нашег првог лондонског сусрета, дуг је нарастао на девет стотина фунти! Шта сам могао, на своју руку сам му обећао да ће и то све бити ваљано регулисано.

… Датум повратка тада нисмо могли да одредимо. Сложили смо се да то буде на крају Прициног (Срђа, амбасадор Југославије у Лондону) мандата, а то ће рећи кроз неколико месеци, најдуже пола године, пошто се ни код дипломата не може све знати баш у дан. Црњански је требало, а с тим се свесрдно сложио и Прица, да пође с њим аутомобилом за Југославију, да би све формалности биле лакше и безболније обављене… Вида би, по том плану, још неко време остала у Лондону, да би регулисала све оно што је потребно да се уради са станом који се отказује, а и са робним кућама, које је до тада снабдевала својим луткама. У позадини те одлуке, међутим, била је и стална стрепња Црњанског, да му се нешто ипак не догоди кад се врати у Београд. Хтео је у све лично да се увери, па тек онда да позове и своју жену…”

Новости