Оно по чему ћемо посебно памтити блаженог спомена патријарха Павла јесте позив на који нас је током свог службовања редовно позивао и подсећао, да „Будемо људи“! Реченица тако једноставна и приступачна уху, али тешка за дух и ум. Реченица, дакле, која је тако прихватљива широким масама, остаје недостижна и поставља велики упитник за човека савременог интернет – технолошког доба. Савремени човек у загубљености стихијског доба које одриче метафизику личности у којој self постаје остварљив само ако је selfish, где онда губи позицију одговора на питање ко је човек и шта је(сте) човек. Дакле, „будимо људи“ савремени човек може да схвати ако реченицу разложи на бити и човек, и на основу тога постави питање шта је бити и шта је човек. Да ли је човек само онда човек ако је затворен у своје сопство у коме би солипсизам представљао једину идеологију, правац и пут и којем исказује себе самом себи. Можемо рећи да је савремени човек постао показно биће, у основи таквог бивственог поретка човека постају неважне све ствари и сви могући светови ако он не може да искаже и покаже оно шта је он учинио, урадио или где се „слика“. Зато је проблем селфија општи проблем човека. А питања шта је бити и шта је човек постаје врло једноставно за одговор селфи – човеку и његов одговор је – шта је бити – ја, шта је човек – ја. Међутим, ствари нису тако једноставне ако уђемо озбиљније у проблем онтолошког одређења бити и човека. За философа проблем је вишемиленијумски. Историја философије пуна је питањима и одговорима на овај проблем, па је се у том смислу у философији развила једна специфична дисциплина онтологија (οντος, λογος), или како се у класичним философским уџбеницима дефинише наука о битку. Можемо рећи да је у целокупној философији питање битка у директној вези са човеком, јер одговарајући на питање шта јесте одговор ће апсолутно утицати на питање и одговор шта је човек. Одговарајући на ова питања можемо рећи да је философ немачког класичног идеализма Имануел Кант имао врло мудру методу у својој философији. Заправо сматра се да његова философија покушава да одговори на четири кључна питања; Шта могу да знам? Шта треба да чиним? и Чему да се надам? – и ова питања су суштинска и онтолошка која покушавају да одгонетну суштину која нас окружује и чији смо и ми само делатници, и четврто питање је Шта је човек? Дакле, само ако одговоримо на питање шта јесте моћи ћемо да одговоримо на питање шта јесте човек. Но, ако кренемо од античке грчке философије видећемо различите приступе, терминолошке, етимолошке, и друге, у односу према дефинисању битка. Посебно интересантан свим философима је прескоратски филосф Патменид. Његов одговор, рекли би смо оштар али сасвим прецизан гласи, Биће јесте – небиће није, тако да је у том категоричком одговору и размишљању Парменид закључио „το γαρ αυτο νοειν εστιν τε και ειναι“- исто је мислити као и бити,(Дилс, Пресократовци – фрагменти, стр. 208). Непојмљиво и просто нестварно је мислити, а не бити јер то је једна иста радња и стање. Ако кренемо даље корз античку философију доћи ћемо до првог историчара и систематичара философије, Аристотела. Његово импозантно дело „Метафизика“ управо испитује и покушава да одговори на питање шта је(сте), шта је битак али и шта је човек. Посебан сегмет који би издвојили овде је поглавље седам које почиње кључном реченицом „Το ον λεγεται πολλαχος“ (биће се исказује многоструко, Метафизика, 1028а10). Дакле, то бивство произлази и улази у многоструку појаву себе, исказује се на много начина и у било којој доступности. У једном сегмету оно се исказује као τοδε τι – ово нешто или то (шта) јесте и τι εστι – штаство, шта јесте. Да не улазимо у компликације аристотеловске онтологије застаћемо овде, а ово (то шта јесте, да се послужимо Аристотелом) горе приказано може нам послужити као илустрација за даље разматрање. Међутим, постоји један интересантан спој аристотеловске усиологије и хришћанске тријадологије. Као што је свима познато у никејско – цариградском символу вере каже се да је Син једносуштан Оцу, то јест да Отац и Син и Свети Дух имају исту суштину. Можемо рећи да је Аристотел на трагу такве формулације али да је из хришћанске перспективе непрецизан. По њему ουσια – суштина јесте једна али бивствовање суштине исказује се многоструко, а то можемо видети у његовом дефинисању категорија у којима прва од десет категорија је суштина. То можемо повезати са хришћанском тријадологијом, дакле, суштина Оца је суштина Сина, а исто суштина Оца је суштина Духа, то јесте суштина Сина је суштина Духа. Може се рећи да је суштина Бога једна али да је триипостасна тј. триличносна или ако би смо смели да исправимо Аристотела, бивствовање се исказује тростуко кроз суштину Оца, Сина и Светог Духа. Управо стога само Бог може рећи у презенту Ја Сам онај који Јесте (јестајући) и у том смислу Бог Отац може рећи Сину Ти Јеси, а Духу Ми Јесмо. Тако да се тријадолошка бивственост исказује кроз суштаствену једност троличног Бога и у том смислу и тако дефинисаном бивственошћу можемо рећи да је аристотеловска онтологија на трагу хришћанској или можда прецизније речено она је увод или пролог ка хришћанској философији. У хришћанској философији бивственост није неодређена многоструко, већ одређена троструко. Зато када гледамо икону Христа на његовом ореолу можемо видети крст и у њему слова Ο ΩΝ / ο ων или јестајући – онај који јесте.
Презент глагола бити је јединствен и није случајно и природно да се тај глагол први учи у већини језика. Ако овај глагол онтолошки сагледамо из хришћанске перспективе морамо укључити још један важан сегмент а то је ексиолошки. Да ли је бивственост глагола бити функционалан без заједништва? Ако Отац Сину каже Ти Јеси, а Дух Оцу и Сину Ми Јесмо онда је то савршена бивственост заједнице. Зато је значајно рећи да Бог јесте Јестајући и вечно Битујући у садашњости, али та вечна бивственост у триипостасности Бога исказује се када јестајући Бог Отац каже; Син Мој јеси Ти и Ја Те данас родих (псалм 2), и када јестајући Син каже Ти Оче, у томе уочавамо савршену заједницу једносушности тројичног Бога. Зато човек увек са несигурношћу изговара прво лице презента глагола бити. Покушај изговорити сам себи ја сам и уочи велику несигурност, заправо то ја се губи и остаје само оно сам. Да, ако се човек усуди да каже ја сам губи на својој суштини и остаје сама егоистична и магловита појава у свету који само чека да га прогута празнина. Та самоћа човека била би оправдана само да је и његов творац сам, вечити самац – како је једном то сликовито описао Владика Атанасије, али наш творац је Тројичан у заједници савршенства своје суштине. Опет можемо да се обратимо Аристотелу, његова дефиниција човека гласи Ανθρωπος φυσει ζωον πολιτικον – човек је по природи друштвено биће (Политика 1253а). Тако да је према Аристотелу човек друштвено – политичко активно биће и ова дефиниција може бити прихватљива ако човека одредимо кроз политичку активност и где је човек само остварен кроз такве активности или боље речено ангажованости. Међутим, аристотеловску дефиницију у хришћанском смислу исправљају Кападокијски оци и она гласи човек је биће заједништва (κοινωια). Са таквом дефиницијом исправност презента првог лица глагола бити долази до пуног и правог изражаја. Само човек заједнице може да каже Ја сам, јер то Ја сам онда директно повлачи Ти си и Ми смо. Ако се истина човека исказује у таквом међусобном заједницом онда се она директно надовезује са Христовом једном и вечитом истином Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама буду једно (Јн.17, 21). Само тако човек сме да каже Ја јесам ако крене не од тога Ја, већ од Ми, и ово Ми не значи поништавање индивидуалности јаства човека, већ заиста једно истинско исијавање индивидуалности али кроз заједништва Ми. Сада можемо лакше одговорити ко је човек. Онај који је у заједници остварајући своју бивственост вертикалном заједницом са Богом и хоризонталном са људима. Таквим путем човек може да оствари своју личност, етичност, религиозност и само тако емоционалност, генији, стваралаштво има свој прави значај. Све што је ван тог крстоликог пута човека не остварује већ „постварује“ и постаје предмет, објект посматрања кроз селфи епоху, то јест постаје уметност искривљеног појма и лажност етике либерализма кроз контимирану (не)слободу. Зато бити човек значи бити крстолико биће, биће подвига и истинске жудње за обожењем остварајући себе као вечно Ја, а то је једино могуће у заједници сједињењем са Христом и његовом чашом спасења и остварујући то заједништво са свим другима који се из исте чаше причешћују са Богом и једни са другима.
Милош Тасић
