Живот на овој прашњавој планети је тежак за свакога. И не само за људе, већ и за животиње и биљке. Велики је подвиг за обичног човјека издржати сваки дан. Притисак све мучи. Читав живот је чекање од момента до момента, сата до сата, дана до дана, година до године. И тако прође живот. Људи живе живот попут зависника који трпе апстиненцијалну кризу. Али све тјеши чињеница и нејасна нада да ће некад све проћи и бити боље. Онда кад и то прође сјећају се догађаја који су прошли са носталгијом, у стилу ,, како је некад било боље“.Овај земаљски апсурд су увидјели философи и писци егзистенцијализма, попут Албера Kамија, где он објашњава феномен апсурда живота у свом есеју Мит о Сизифу. Поставља одмах на почетку књиге питање вриједи ли или не проживјети живот? Потом установљава и друго питање да ли треба извршити самоубиство? Јер, ако је живот толико тежак, гдје он са атеистичке стране посматра ту тежину, онда питање самоубиства ставља као најважније животно питање. Све друго је од споредног значаја. Па, заиста и сви тешко стечени овоземаљски успјеси се завршавају апсурдно, кад се стекну, човјек је срећан неко вријеме, онда јењавају и једва да се ко и сјећа тих људи на крају.
Могли би смо рећи да сва животна тежина живота без Христа носи свој крст, али он не спасава за вјечност. Он служи само за животарење од данас до сутра или одређени период, ма колико он трајао овде, па и преко сто година. На крају се све завршава са смрћу. Смрт гута у својој утроби старе од дугих и тешких болести, напрасно умрле младе људе, дјецу тек рођену. Не бира. Попут каквог баука не зна се кад ће доћи. И кад би се невјерејући човјек замислио над њеном збиљом, врло вјероватно да би услед очајања завршио живот самоубиством. Можда и вјерјући. Али, он ипак треба да размишља о њој. Често и веселе овоземаљске ствари некако носе тај отисак смрти, пролазности и туге. Људи су се досјетили да осјећај тога отиска одагнају са неумјереним конзумеризмом свега и свачега, зависно од афинитета. Често је то и рад или баналне радње попут гледања телевизије. Све само да би се заборавило на једно, смрт.
Посебну причу представља разбојнички крст. Kрст изазван разним тешким гријесима. Он такође не спасава, води сам по себи из агоније у вјечну муку. Али чак и он припомаже да људи дођу себи или прије Богу и да се покају. Такав је случај са разбојником разапетим са десне стране Господа Исуса Христа, за разлику од његовог пријатеља са лијеве стране који је отишао на друго мјесто. Врло је интересантно то магновење у животу гђе човјек све добија или губи. Одлука да се крене, бар у последњем моменту на страну добра.
Све у свему човјеков крст не спасава, ма колико човјек био праведан и добар. Само Kрст Богочовјека Исуса Христа.
Остаје за утјеху ма како лоши били, ако ставимо крст свога страдања, па настао он и од тешких сагрешења, на Kрст Господњи, и наш разбојнички или крст овога сивог свијета постаје животворан. Сам по себи нема вриједност, ма колико страдали.
Господе Исусе Христе, помилуј нас.
