Један од интересантних уметничких облика изражавања у социјалистичкој југословенској кинематографији, посебно, а и књижевности је тзв. црни талас…
Назив овога покрета је смислио сам врх комунистичке партије задужен за уметност и уметничко изражавање и покрете, да би изразио своје неслагање са њим. Филмови црног таласа су се бавили малим човеком, његовим проблемима, сиромаштвом, као и разним друштвеним аномалијама. Ово је све био прст у оку комунистичкој елити, која је сматрала да овај тренд у уметности штети социјалистичкој револуцији. Јер, уместо да приказују напредак друштва под комунизмом, ови аутори су се окренули друштвеним девијацијама. Сам покрет је почео 1958.године и трајао је до 1973. Значи, у оно тврдо комунистичко време, када је цензура била велика, уметници су се сналазили да изразе своје ставове и противљење владајућој гарнитури. Ипак, многи од ових аутора и филмова били су кажњавани и забрањивани. Најдрастичнији је пример београдског редитеља Лазара Стојановића, који је због филма“Пластични Исус“,са Томиславом Готовцем у главној улози, добио три године затвора, као и забрану приказивања филма. Овај филм је представљао одбрану Стојановићевог дипломског рада на београдском ФДУ. Проблем са њим је што се у филму архивским снимцима приказују сцене из нацистичке Немачке, Хитлерови и Титови говори, један иза другог. Такође, филм се бавио и тада табу темама попут хомосексуалности. Снимљен је 1973.године,а није приказиван до 1990.После се приказивао по бројним домаћим и иностраним фестивалима добивши бројне награде. Ипак, ово искуство је врло негативно утицало на Лазара Стојановића, тако да након овога филма није много радио.
Други филмови и књиге овога покрета су “ Мистерија Организма“, “Хајка“, “Жута“, “Улога моје породице у свјетској револуцији“, “И Бог створи кафанску певачицу“, “Kад су цветале тикве“, Драгослава Михаиловића, неке књиге Мирка Kовача и други. Запажена је улога Ружице Сокић у филму“Жута“,тако да су је касније многи од гледатеља и називали тим именом.
Црни талас је званично забрањен седамдесетих година, након чега уступа место тзв. црвеном таласу. За разлику од црног, црвени талас се бавио уздизањем комунистичког друштва и партизанске борбе. Нека од најзначајнијих остварења црвеног таласа су “Битка на Неретви“, “Сутјеска“ и итд.
Црни талас није усамљен уметнички израз, карактеристичан само за социјалистичку Југославију. Слични правци су се јављали и у другим државама, рецимо Француској, чак и у Румунији, која је била под гвозденом Чаушесковом стегом. Посебан значај црни талас је имао током студентских демонстрација 1968.године чије је један од организатора био и поменути Лазар Стојановић. Овај уметнички покрет је један од важнијих за југословенску социјалистичку културну сцену, јер је одисао слободоумношћу и креативношћу. По забрани овог покрета, крајем седамдесетих се јавља нови, овај пут више везан за музику ,сличног назива “нови талас“.
