Један од псеудо-културних образаца, који деценијама заузима нашу јавну сцену, кад кажем нашу, притом мислим на свебалкансу, јесте културно-музички феномен звани турбо фолк. Сам назив је сковао контраверзни музичар Рамбо Амадеус. Сам назив турбо фолк, у ствари је застарео, тако да се данас све више увија у неку поп варијанту. Па да набројимо неке фазе овог културног феномена.
Прва фаза је и најквалитетнија. Сеже у период средњег комунистичког доба. Ово би се прије могло назвати и претечом турбо фолка. Ту спадају извођачи попут никад прежаљеног Томе Здравковића, онда Лепе Лукић, Силване Арменулућ, Тозовца. Овај период карактерише пијанчење и повраћање комунистичких функционера из ћошкова кафана, који већ интуитивно осјећају да се ближи крај великог вође Тита. То је вријеме коцкастих карираних столњака наслеђених још од ранијег кафанског периода. Можда је добра илустрација декаденције тадашњег система сцена из филма “Оutsider“, где група панкера пије до стола са представnицима тадашњег система. Пошто долази до размимолажења у музичким укусима, један од панкера, кога глуми недавно преминули Давор Дујмић долази у сукоб са дотичним народњаком, који пјевуши пјесму “ вино пију, аге сарајлије“. Ин аче ову пјесму је препјевао легенда југословенске или југославенске рок сцене Џони Штулић.
Други период обиљежава упоредо са првим и музичари попут Лепе Брене, она је најупечатљивија. Појављује се и у бројним филмовима комунистичког лажног раја. Ту је наравно и презгодна Снежана Савић, која се појављује у “Бољем животу“. Онда тај период карактерише и Снеки, Весна Змијанац, Зорица Брунцлик.
Трећи период брзо долази, већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих и интензивно ће трајати са тадашњим денс-поп-реп звијездама читаву деценију владавине Слободана Милошевића и Мирјане Марковић. Ту брзу популарност стучу Џеј, са препјеваним хитом од АC-DC хард рок бенда “Thunderstruck“, а у Џејовој варијанти “Мрак, мрак“. У исто вријеме се појављује и наизглед невини девојчурак са хитом “Цветак-зановетак“ Светлана Цеца Величковић, нешто после Ражнатовић. Kако се рат на простору бивше Југославије распламтавао долази до све више турбо брзих хитова и извођача. Можда је најпознатији примјер отпора санкцијама Уједињених нација пјесма Митра Мирића “Не може нам нико ништа“, која се појављује и у култној сцени филма Срђана Драгојевића “Ране“. Ту онда брзо долазе и Дара Бубамара, Јами, Венди, још и прије. Тако долазимо и до године 1993. Kажу да се никад није више пјевало. Са потписивањем Дејтонског споразума, турбо фолк иде у благу илегалу. Замијењују га денс и реп музичари, под утицајем свјетске сцене попут бендова Продагy, Снап, Др Албан. Паралелно са свом овом сценом одвијају су се и чувени студенстки протести 96-7.Рок постаје музика отпора “посељачењу“ и ратовима још од почетка деведесетих, сада се то интезивира. Све ово предводе на опозиционом радију Б92 бендови Дарвоод дуб, Kанда, Kоџа и Небојша, Плејбој, Велики Презир. Након дугогодишње борбе и пада и Слоба или Слобе, како год, сви очекиваху побољшање материјалног статуса, уласка у Еу, побољшање културне политике. А, десило се нешто сасвим, сасвим друго. Испоставили се да је култура за вријеме Слобе била још и добра. Такође је постојала и општенародна нада. Потом су се појавили Сека Алексић, Тина, Јелена Kарлеуша је већ деведесетих направила имиџ и итд. Нећу да потцјењујем ове извођаче, али очекивало се на мејнстрим сцени нешто друго. А, ми, мислим Србија и Црна Гора остале су транзиционом и постранзионом лавиринту из кога никако да изађу. Појављују се стално нове звијезде, појавили су се и ријалити програми и итд. Не знам на крају шта да кажем, можда би на бруталан начин све приказао деби филм једне наше младе редитељке “Kлип“.
