Било је глуво доба. Митја се враћао са игранке. Донекле је ишао са друштвом, а онда је морао сам. Није га страх што ће морати да пролази кроз густу мрачну шуму или поред старог гробља. Био је то снажан, неустрашив момак.
Пролазећи поред гробља видели су се споменици и самоубица, који су у ранија времена сахрањивани ван гробља. Баш тада је зачуо глас да га неко зове:
– Митја! Митја!
Помисли да се друштво шали са њим, да су га досад пратили и желе да се ,,поиграју“са њим, како би сјутра говорили-,,Ето, Митја се уплашио!“.Но, глас настави да га дозива.Њему постаде мало неугодно, јер му глас уопште није био познат.
Утом се иза једног старог споменика појави младић, висок, лијеп, обучен аристократски, но старински.
-Kо си ти? – упита га Митја.
-Kако знаш моје име?
-Не бој се-одговори незнанац.
-Чуо са за тебе да си наочит момак, сви причају о теби. Вољели ли би у читавом округу да им будеш зет.
Митји се ово свиди, па сједоше уз споменик. Незнанац му понуди боцу са ракијом и цигарету. Пијаху и причаху дуже времена. У неком моменту Митја се окрену према споменику на којем су били наслоњени и угледа на њему старију фотографију истог овог младића са којим говораше. Митја се препада, вичући:
– Kако!?! Kако!?!
Онај ,,момак“ поче да се кикоће, па рече:
– То је зато што ја нијесам тај младић, већ демон који га је навео на самоубиство.
Ујутро нађоше Митју мртва.Причале су се разне приче шта се десило, да се напио, да је незгодно пао.Ипак, потајно су већином говорили о умијешаности нечисте силе у овај случај.Онако шапућући, да их неко не чује.
Прича је преузета из књиге “Са друге стране “, аутора Милоша Лалатовића.
