Тога дана све је било тужно на великом булевару.Неки људи омамљени од фентанила и других супстанци нијесу ни знали због чега, али се свеједно та атмосфера пренијела и на њих.
Уличне проститутке расцијепаних хулахопки су биле посебно емотивне.Да, зарадиле су довољно да дјеци попут мачака мачадима однесу храну, па макар била и лошег квалитета, али је стварно била укусна.
Бескућници су апатично гледали у страну.Није им више било ни до ситниша ни до цигарете нити џоинта.
Случајно пролазници, од којих су неки тог дана размишљали о суициду, некако су схватили гдје ће након тога отићи, па су скренули свој пут ка неком бару или дилеру.
Шта се дешавало?Јесте, да, било је бесмислено, али Давид и Исак су се спремали на далеки пут.
Највјероватније се никад више неће вратити у овај град, утјешити нити иједног зависника, проститутку, бескућника, који је рођен у таквим условима или који је то постао игром животних околности, нити иједног хомосексуалца или транвестита, који је коначно изашао у јавност као такав.
Сви су били очајни, можда не баш очајни, али врло тужни. Ближила се ноћ. Брод је чекао путнике за далеку дестинацију. Давид и Исак су се поздравили са свим драгим “сметлиштем“ свијета и коначно напустили град. Кад су се укрцали на брод и овај кренуо, док су се назирали и последњи црвени фењери, испод којих је можда била Дона и њен транс пријатељ Џон, то му је бар било још увијек званично име, иначе је волио да га зову Камала, а увијек је испратио до скромне зграде гдје живјела, да је не би случајно неки манијак напао, и да би њена сирота дјеца била мирна.
А, испод оног мрачног угла су се расправљали управо можда тада дилери и њихове муштерије.
А бескућници су остали згранути, многи под психозом, живјећи у паралелном свијету.
Али свима, баш свима, веома ће недостајати Давид и Исак, последњи уличари града, како су сами себе називали.
