Ех, мој Давиде, живот брзо пролази. И ја остарих, још мало, па смрт. Понекад се запитам, шта би било да су ствари другачије кренуле у мом животу? Како год, сад је касно. Са демонима сам далеко отишао. То је био мој избор, као што је и твој. Остављам ти да после моје смрти заузмеш моје мјесто у двадесеторици. Није то привилегија, него проклество.Више тешко разазнајем то једно од другог.Демони ми кажу, да ме после смрти чека у ствари блаженство, али ја осјећам зебњу.Знам да су они стари лажови.Научио сам многе њихове трикове.Све што причају у основи је лаж, макар информација била потпуно тачна.То је њихова велика умјетност.Могу да убиједе људе у разне стварности, да се ови крваво боре за њих, а после, најчешће смрти, увиде да то за што су били спремни и живот дати уствари и не постоји.Невјероватно, стварност коју велики број човјечанства живи је у великој мјери лаж.Стварно је оно што не постоји, нестварно је оно што постоји, ето то је њихова главна крилатица, једна од њих.За мене је касно.И сад док ово причам мој “анђео чувар“ слуша ово и смије се, али ми се негдје повјерио да и он стрепи од вјечне осуде.Ето, тако сам ја велики интелектуалац употребио свој и живот многих, у служењу палим духовима.Потом је психијатар убризгао себи ампулу морфијума у вену.На лицу му се појави блаженство.Не знам што сам се петљао са окултним, боље да сам експериментисао са опијатима.То рече и западе у стање одузетости.Доза је изгледа била позамашна.
Давид је неколико тренутака размишљао о ономе што му је учитељ говорио.Све је било некако меланхолично, а меланхолију је повећавала музика Чет Бејкера на радију.На крају је отишао.Возио се по улицама града сатима.Не зна ни сам колико.Није ништа мислио, тако му је и одговарало.Пакао, то је мој пут, помисли.Све ово да бих на крају завршио у мјесту гдје се не живи, што је говорио неки проповиједник из његовог дјетинства. Али, шта он зна.Ја сам свој пут изабрао, и идем до краја.Нема ми повратка.Знам шта раде са глупим издајицама, а ја нијесам као они.Бољи сам од већине свјетске популације, јесте Давид Гинзберг је сам врх.Један од мањине мањина, понављао је.Мада, ко ми и то гарантује, али нема везе.Ја сам да будем искрен бар сам са собом ,мртав човјек, који хода и вози овај аутомобил.Није више ни размишљао ни причао сам са собом.Желио је само да нестане и доживи нешто попут онога што будисти зову нирвана.Стао је у некој пустој улици и заспао.
У неко доба зазвонио му је телефон.Био је то Харолд, један од двадесеторице.Доктор је мртав, кратко му је саопштио и прекинуо везу.Брзо је отишао до њиховог центра.
На средини ритуалне просторије лежао је његов учитељ у сандуку.Око њега су стајале упаљење са четири стране црне свијеће.Нешто се у том моменту у Давиду сломило.Осјећао је огромну тугу.Можда не толико због њега самог, колико због тога што није могао да вјерује да је онакав човјек ипак умро.Створио је илузију да се ради о бесмртном и неуништивом бићу.Самртнички израз лица му је био страшно тежак и разочаравајући.Главни свештеник је почео да чита молитве.Изговао је молитве на латинском, старогрчком, хебрејском и енглеском језику.Молио је Луцифера да прими покојника на почасно мјесто у доњем свијету.У једном моменту сви су ставили маске, дали су је и Давиду, а такође су је ставили и покојнику.
Кад су завршили посмртни ритуал, почели су нови.Давида су поставили на почасно мјесто за иницијацију.Већ је раније примио једну.Али знао је о чему се ради, иако му ништа нијесу говорили.Учитељ је оставио опоруку да га Давид наслиједи.Изводили су иницијацију замјене.Кад један од двадесеторице умре неко га замјењује.
Свештеник је поново читао молитве.Питао је Давида да ли жели да замијени његовог учитеља, нашто је овај потврдно одговорио.Добио је и “анђела чувара“ демона који је служио покојнику за живота.Могао је са њим да комуницира кад год пожели, да се савјетује, па да му овај наводно преноси поруке и његовог учитеља из загробног свијета.

 

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име