Жена љубитељ мачака је довела јадног бескућника у Гинзбергову комуну.Нахранили су га.Човјек је јео као да мјесец дана ништа није окусио.После се окупао, очистили су му гнојаве ране по тијелу, настале од удараца на улици, болести, разочараности, која се манифестовала и тјелесно.Јадник је на крају и заспао.
Исаија је гледао кроз прозор.Оно што је видио било је крајње необично.Радило се да је на углу улице хришћански свештеник куповао од познатог дилера дроге хероин.Тог дилера је Исаија добро познавао, чак су и сарађивали док је био у свему томе.Да ствар буде чуднија изгледа да је свештеник живио у истој згради гдје и они.То им је потврдила старица љубитељица мачака.Давид, кад је сазнао читаву причу, желио је да упозна свештеника и открије истину.Једног дана се појавио на врата стана, тј.комуне неочекивано.Био је у кризи.Знао је да овдје станују неки хришћани и одлучио је да им тражи новац. Рекао је да ће им све рећи , али је инсистирао да му дају новац што прије, како би позвао дилера да дође.И дошао је до врата стана, удовољили су му давши му што је тражио.Пошто је убризгао позамашну дозу хероина у вену, стондирао је неко вријеме и почео своју причу.
Сигурно се питате, како сам постао овакав, свештеник? Е, па ситуација је и сложена и једноставна.Као свештенику долазили су ми разни људи да траже молитвену помоћ и разговор, неки и новац.Један од тежих случајева, који се дешавао прије неколико година био је Роберта Мориса.Дечко је имао седамнаест година и био је тежак зависник од хероина и свега што је могао да злоуботријеби.Живио је сам са мајком.Отац му је настрадао у саобраћајној несрећи кад је имао годину дана.Живјели су у проблематичном крају.Кад је већ имао десет година почео је да се дружи са старијим момцима, члановима локалних банди.Јадна жена, Робертова мајка, радила је од јутра до мрака да би прехранила сина и себе.А малога су васпитавале банде.Одрађивао је неке послове за њих, они би му давали нешто новца, али и наркотике.Најприје је то била трава, разне наркотичке таблете, да би на крају завршио на хероину.Његова мајка је као што обично бива последња сазнала.Тражила је помоћ свугдје, мада није имала баш неки избор.Обратила се цркви, тачније мени, молила ме, преклињала да помогнем њеном сину.И, заиста сам се потрудио.Никоме нијесам поклањао толику пажњу као Роберту.Он би некад за кратко прекинуо дрогирање, па се поново враћао.И тако дуго времена.Ситуација је постајала све више неподношљивија.Једном док смо се свађали, рекао ми је шта ја знам, нека пробам, па ће видјети да ли ћу и ја престати…Лакомислено сам узео хероин од њега и ушмркнуо га.Заиста је било невјероватно.Никад такав осјећај нијесам искусио.Спријатељио сам се са Робертом у нашем зависничком савезу.Убрзо сам почео и да се фиксам.Његовој мајци сам говорио да је све у реду и да је Роберт чист.А не само да није био чист, него је био до гуше у зависности, а и ја сам га полако стизао.Вријеме које смо раније проводили у разговору о Богу и методима одвикавања од хероина, сад смо користили тако што би смо се фиксали, стондирали и размишљали како доћи до следеће дозе.Једном је Роберт пронађен мртав на уличном ђубришту са иглом у руци.Неко му је продао лошу робу.Његова мајка ми то никада није опростила.Нијесам ни самом себи.Препустио сам се пороку, и тако годинама.Не знам ни сам шта да радим.Доста пута су хтјели из цркве да ме искључе, али би морали да затворе и цркву гдје служим и продају је ко зна коме, неком тржном центру, другој вјерској заједници, не знам.Ради малобројних парохијана ме држе, чак ми дају и новац за дрогу.Наравно не директно, али знају они на што га трошим.Чудан живот водим, молим се и дрогирам.Хероин ме скоро више уопште не ради, користим га само да би могао функционисати.Нема дана да не плачем због Роберта, а посебно његове мајке.Нијесам могао ни да одем на његову сахрану.Било ме је срамота.Зато вријеме сам убризгао повећу дозу допа и то у цркви.Спасио ме један парохијан.На вријеме је позвао помоћ.Ето сад све знате и видите каква сам олупина од човјека.Давид му је понудио да остане, да иде на службу из њихове комуне.Може слободно и да се дрогира само не пред осталима.Свештеник је пристао.Као да се блага радост појавила на његовом лицу, после дуго, дуго времена.Временом је смањио дозу, заједно су се сви свакодневно дуго молили.На крају се скинуо скроз без икаквих супституција.Сад је заиста почео да помаже успјешно многим зависницима, основао је и центар за одвикавање, назив му је носио Робертово име.Успоставио је односе и са Робертовом мајком.Сад су у много добрим односима.
Ипак, све ово није се сваком свиђало, двадесеторици.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име