Дјечак самоубица је више пута покушавао да реализује чин суицида, али храброст га увијек издавала.Међутим, свој бол је све више утапао у психоактивним средствима, којих је на улици било много.Дилер је био на сваком ћошку, често и не само један.За новац се сналазио у почетку на разне начине, ситне крађе, преваре, али и кроз помагање дилерима да пренесу наркотике, и као њихов достављач муштеријама.Некад би га и муштерије у стањима еуфорије частиле.Користио је разне дроге, али највише су му се свиђали опијати.Радило се о таблетама и фластерима оксикодона, морфијума, кодеина, фентанила.Учинили би да заборави на све, и да баш доживи оно што је чуо од неке муштерије “медикаметозну нирвану“.
Једном је на улици чуо двојицу бескућника који су говорили о убиству више људи у једном стану прије неколико мјесеци.Била је то по њиховом казивању хришћанска комуна љубави, помагали су сваком, па и њима самима. Туга је била у њиховом гласу. Дубока туга. Осјећали су се сасвим напуштени. А та заједница им је пружала наду. Свашта, помишљао је дјечак, ко би убио све те људе и због чега? Једноставно им је неко упао у стан и све их изрешетао, али због чега…Могуће да су и они били повезани са неким криминалцима или озбиљним дилерима, који заиста нијесу имали милости.Ако им се неко петљао на било који начин у посао, једноставно би уклонили ту особу, ако икако могу.Али у ријечима бескућника осјећао је да заједница није била ништа од наведеног, и чезнуо је да сретне некад такве људе.Религиозних фанатика је било на претек овим улицама, који су својим неуротичним порукама само стварали нешто попут циркуса.Али један од њих никад није пронађен, наставише бескућници разговор, његово тијело.Не зна се да ли је успио да побјегне или је заиста и он убијен.Ваљда је он и основао ту заједницу.Полиција га је прогласила мртвим, али ови људи нијесу у то вјеровали.
Ех, кад би ја срео такву особу у овом мом сивилу од живота.Немам више чиме ни да се урадим, а дилери ми неће дати ништа.Поново чамотиња.Ма, стварно ћу се овога пута убити, како знам и умијем.Ово је помишљао док му се неко иза ћошка није обратио топлим гласом, што је било за ове улице потпуно неуобичајно “Исаче“.Био је то човјек средњих година са неким древним зрелим изразом лица, какав је гледао у библијским филмовима.
Како знате моје име, ко сте ви, упитао је дјечак?
Па, то није тешко, како да не знам тако посебног човјека, одговори странац.
Дјечак се сјети, да ово није неки первезњак, али није осјећао да је тако.Једноставно овај је одисао другачијом енергијом, а ти предатори, па зна да их препозна.Свашта је видио по овим улицама.
Хоћеш да се убијеш, настављао је човјек?
Исак је био шокиран.То је била његова најдубља тајна.Само је ћутао, а потом одговори, одакле вам то, није истина.
Нажалост, јесте.
Одакле ви знате, да ли сте ви пророк или тако нешто?
Не, али умијем да препознам човјека у невољи или безнађу, а ти си дуго у томе, иако си млад.
Ко сте ви?
Ја сам, рецимо, градски пустињак, некад су људи одлазили у далека мјеста зване пустиње, у њима није било никог, борили би се са својим слабостима.А сад су се градови попут овог претворили у пустиње, да, иако је наизглед много људи у њима.Али сви су углавном усамљенији него они некадашњи пустињаци.Много, много усамљенији.Гужва не значи и друштво, бар оно право.
Дјечак је осјећао како му се срце испуњава необичном топлином, али непознати човјек је кренуо својим путем.
Чекајте, како се зовете, кад ћемо се поново видјети?
Хоћемо, одговори човјек, а Давид ми је име.
То рече и изгуби се иза зграде.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име