Код доктора живот ми се поправљао.Био сам заштићен, није могао било ко од чувара да дође и да ме малтретира.Престао сам да примам и терапију од које сам био ошамућен.Почео сам да нормално и једем.Али, нешто друго ме мучило.
Чувари и усташе, који су долазили код доктора, причали су најчешће у стању пијанства свакакве страхоте.Неки су се хвалили, неки су имали и проблема са тим, ударило им на психу.
Доктор им је и једнима и другима давао гомилу разних таблета. Али многима од њих то није помагало. Били су то најчешће млади људи, иако мучитељи, били су трајно оштећени, без могућности повратка у пређашње стање. Са свирепим убиствима других, убили су саме себе. Не само што су убили него бацили дубоко у адску провалију, да мислим, једино Бог може толико испружити руку, дохватити их и избавити одатле.Без обзира на све муке и страхоте што су направили мени и мојој породици, сапатницима у логору и свима осталима, које су побили на најмонструозније начине, било ми их је жао.Сви остали биће мученици, бар су умрли достојанственом смрћу.Али тама у којој су се налазили ови људи била је огромна, непрегледна и густа.Но, није ту крај.Настављају и даље да праве адске рупе за себе, могуће и за своје ближње.Њихова дјеца једног дана кад сазнају за непочинства својих очева, биће им тежак камен око врата.Све ово је говорио и доктор, њихов сународник, који их је саслушавао и давао им терапију, савјетовао да напусте ово мјесто што прије. Нудио им је чак и поштеду од војске, али они су одбијали, вртјели се у зачараном кругу.Да би сузбили осјећај нелагоде и муке, кад би се вратили на крваву службу мучитеља, још јаче и више би настављали по старом.Неки су и полудјели дефинитивно, завршили у душевним болницама.Тешко да је више ико могао да им помогне, онако везаним за болнички кревет.
Али, како ће се вратити све њихове жртве и једног дана када на Страшном суду погледају своје сурове џелате у очи, биће то тешка мука, патња, бол и срам за мучитеље.Ти људи су већ попут демона умрли другом смрћу, вјероватно, и тешко да за њих има више повратка.Ово је један свештеник на неком богомољачком скупу једном говорио.И сад ми стање тих људи, личи управо на демонско.Неспособност за покајање.Неко их је дубоко преварио, младе момке из разних крајева, доста чешто руралалних.Ти што су затровали њих и убили их у правом смислу те ријечи, за читаву вјечност, и што су тако затровани попут вампира заклали брутално толике људе, жену, дјецу, какав ће тек суд њима бити.Могуће да ће се налазити са самим Луцифером у паклу.Неко ће рећи, нека то су заслужили сви, али мени се срце слама од такве судбине човјека, било којег.Како сам прије извјесног времена био тежак и себи и другима, у мени као да је пукло нешто, и срце је почело јако да ме боли у душевном и духовном смислу.Срце ми је постало апсурдно.Сваки пут сам плакао кад сам видио у каквом су стању мучитељи, па и моји, такође.
Плакали су неки, то је био и добар знак, неки су били чврсто намргођени, неки су имали безлично лице и ћутали.Али све њих је очекивала тешка будућност, ма гдје се налазили.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
