Има људи са којима се живот чудно и сурово поигра од самог рођења. Такви лече ране до краја свога живота. Један од оваквих је био књижевник и сликар Миладин Kовачевић, алиас Јаков Јаша Гробаров. Рођен 1938. године у Мостару. Мајку је изгубио са две године, а убрзо по почетку Другог светског рата и оца, кога убијају усташе. Живио је са маћехом до своје једанаесте године, која је временом ослепела. Средњу школу завршава у Мостару, након чега наставља живот скитнице. У Београд долази шездесетих година. Објављује песме, романе и приче. Неке од прича му објављује и престижна “Политика“. Ипак, живот проводи по кафанама. Радио је једно време и као гробар, отуд му и надимак. Једна од чувених Јашиних изјава, које је изрекао једном приликом јавно пред великим бројем људи, како сам каже у извесном психотичном стању, била је: “зауставите земљу, хоћу да сиђем“. Јаша је инспирисао разне уметнике, књижевнике и до данас наставља. Говорили су о њему између осталих књижевници: Матија Бећковић, Мошо Одаловић, Светислав Басара, новинар Веља Павловић, који је током једне емисије рекао да га доживљава као рођака. Своје песме знао је да пише пијан, кад се увече врати из кафане. Живио је три године у Паризу. Знао је да поклони пажњу свакоме без обзира на друштвени статус. Ваљда зато што је и сам водио живот од интелектуалца до скитнице. Једном приликом кад се у Београду одржавао песнички фестивал, где су се рецитовале песме књижевника из разних држава, Јаши је свега тога било преко главе. Чуо је огроман број песама, тако да му је било практично мука од њих. Отишавши до тоалета срео је радницу која је бринула о њему. Замоливши Јашу да саслуша и њену песму. Њему, иако му их је било доста, саслушао је. Песма је гласила: “Чистим, чистим, станем, па мислим, мислим, мислим, па поново чистим“. Имао је своје кафане. Тражио је оне аутентичне боемске, које нису, изгубиле душу. Kафана му је служила као лечилиште својих давних рана. У њој се као и многи боеми осећао као код куће. Она му често и јесте била једина кућа. Јаков Јаша Гробаров, умро је 2013. године. За њега кажу да је био последњи аутентични српски боем.
