Негдје средином деветнаестог вијека на овим нашим балканским просторима захвати једно село велика недаћа и несрећа. Стока је свакодневно крепавала, чудно се понашала, изведеш је здраву на испашу, почне ненормално да скаче, лупа главом о земљу, потом пане мртва.
А, што је најгоре новорођена дјеца су преко ноћи умирала, људи у пуној снази се изненада разболијевали, постајали инвалиди, умирали. Такође, и лудило није прескочило ово село. Млади људи и они старији, шетали су поцијепани, бесмислено се смејући, они опаки су попут Гадаринских бјесомучника живјели у гробовима, недајући никоме да им се приближи.
Видјело се очигледно да ово нијесу чиста посла, да је демонска канџа упетљана у ово. Требало је само да нађу виновника ових злочина оличеног у човјеку или прије жени, преко које је демон направио сву ову несрећу. И нашли су је. Разгласи се прича о Драгани, жени Петра Мртвице, да је она вештица, и да је враџбинама изазвала сву несрећу. Не зна се ко је први пронијео ову вијест, али људи су је одмах прихватили. Чак, најприје њена свекрва, која ју је мрзела и свакодневно злостављала. Јадна жена је била толико измучена, да је била гола кост и кожа. Дјеца, њих троје још су била ситна, три дјевојчице, од десет, девет и шест година. Муж је ћутке прихватио читаву оптужбу, саглашавајући се са њом.
Дође и дан суђења. Окупише се сеоски кмет, свештеник, као и читаво село. Позваше свједоке, који даваше неразумне изјаве, као наводне доказе. Али, суђење се ради народа морало завршити како-тако погубљењем несрећне жене, иначе народ би подигао буну.
А, шта је зато вријеме радила жена? Kлела се и проклињала да нема везе са тим, што је оптужују. Молила је и свештеника, но он ради народа није смио ни ријеч да зуцне у њену одбрану. Само је стајао погнуте главе. Дјевојчице, кћери Драганине су тужно јаукале и плакале за мајком, стајући са њом, чврсто је држећи. Нико није ни покушавао да их раздвоји од ње. Најпосле нађоше неког злог старог човјека, који је наводно умио да препозна жене, које се петљају са нечистим силама. Нашавши на оптуженој “необични“ младеж, гласно викну“ вјештица“. Затим, сви заурлаше попут звијери“ смрт вјештици“. Гађаху Драгану великим камењима, а са њом и њене три кћери. Убрзо су све биле мртве, али бијесна руља бацала је и бацала, док се није направило мање брдо од силних крша. То би гроб несрећне Драгане и њена три дјевојчице…
Мислили су да ће се са овим завршити све. Али, село ударише силне несреће, много јаче него прије. Народ је у муци ишао на гомилу са камењем гђе су извршили погубљења бијесно и очајно бацајући и анатемишући Драгану, мислећи да им она и са онога свијета прави муку. Што су више овако радили, све је горе било. Село се готово за двије године угасило. Помрло је много људи. Остали су највише старци. Међу њима и онај старац, који је разгласио Драгану за вјештицу. Овај човјек се разболио тешком и чудном болешћу. Нико није знао о чему се ради, личило је на комбинацију више најтежих болести, куге, туберкулозе, шуге. Човјек се буквално жив распадао, на тијелу су му биле гнојаве ране, из којих су излазили црви. Тако је много прошло, а није могао да умре. Годинама после, никога више и није било осим њега. У читавом мјесту, које је некад било бројно. Сам се овај старац мучио, без јела и пића, изгубивши људски изглед, личећи више на неку приказу из пакла.
Наиђоше једном неки случајни пролазници овим селом. Осташе затечени призором. Све је одавало изглед уклетости и смрти. Нађоше и кућу јединог преживјелог старца. Људи се препадоше, када га видјеше, почеше да бјеже. Али, заустави их глас овога назови човјека“ не идите“.Морам да Вам испричам историју несреће овога мјеста, па да умрем. Причаше им о Драгани и њеним кћерима, њиховом каменовању, оптужби за вјештичарење, несрећама, које су претходиле свему томе. Али није несрећна жена била крива. То су сви знали, али правили су се луди. Ја лично сам мушкарцима из села дао идеју да се преобучемо у турску одјећу, одемо ноћу у друго богато село. И направисмо тешко разбојништво, пљачку, силовања. Готово је понеки човјек из сваке сеоске куће учествовао у овом злочину. Људи из похараног села, мислили су да се стварно радило о Турцима. Припремали су освету. Kад су покушали да је изврше, сви су изгинули, њихове жене и девојчице су одведене далеко у хареме, дјечаци у јаничаре. Село је било угашено.
Брзо након свега почеле су неуобичајене несреће да нападају наше мјесто. Сви су сумњали у узрок, али људи нијесу хтели да се помире са својом кривицом и признају шта су урадили. За све смо окривили смишљено унапријед несрећну жену, знајући да је нико неће бранити. На сав гријех додадосмо убиство ње и њено троје дјеце. Остало је ово од нашег некад напредног и веселог села. Пустош. Старац, након што исприча страшну повијест издахну.
Прошло је више о стотину година, у селу се нико није досељавао, а избијегавало се и пролазити туда, због наводних приказа. Нарочито ноћу се није смијело никако проћи.
Осамдесетих година двадесетог вијека, једна породица у одласку на море пролазила је овим селом. Ништа није указивало да је икад ико живио овдје. Стадоше аутомобилом да се одморе. Баш близу оне камене гомиле. Дјечаку из породице бијаше јако интересантно то камено брдашце. Појавише се код њега три прелијепе девојчице. Бијаху необично одјевене, а зрачиле су неком неземаљском светлошћу. У том се појави и мршава жена умилног лика, позва дјевојчице и потом нестадоше. Дјечак је дуго осјећао умиљење од необичног сусрета.
Kад је годинама после, постао етнолог, сазнао је истину о мистериозним сусрету.
Драгана и њене кћерке су изгледа једини живи становници некадашњег села. Бар у духовном погледу. Остали се нажалост, вјероватно већина налази на мјесту мртвих душа…
