Многи су чули да свештеници, а посебно монаси имају већа искушења од обичног народа.И јесте тако…
Михаило је дошао у манастир млад.Био је скоро дијете.Одувијек га је Црква привлачила.Док су друга дјеца играла се својих игара, он је трчао свакодневно на црквене службе у оближњем манастиру.И тако некако то је био његов логичан пут, нико се није изненадио кад је у манастиру и завршио.Иако не у том његовог дјетинства него у другом удаљенијем.У прво вријеме током боравка у манастиру као искушеник осјећао се лијепо и сви су оци били добри према њему, али, јављала му се сваки дан велика и све већа носталгија према својим укућанима и селу.Стари игуман је био искусни духовник и примијетио је Михаилово понашање.Овај му је на исповијести све признао.Духовник га је упутио на то као на нешто сасвим уобичајно и да је то демонска почетна стратегија да истјерају младе искушенике и монахе из манастира.Искушења ове врсте су се смањила.Михаило је напредовао у молитви и свим Богоугодним врлинама.Дошао је дан и монашења.Осјећао се као на небу.И тако је то трајало годину дана.Ипак, док смо у овом свијету ништа лијепо не траје дуго, тако се и ово усхићење смањило.Све више су почеле да му навиру разне недоумице.А пред духовником на исповијести су нестајале као змије кад побјегну у рупу или на неко скривено мјесто.Мада и овај пут игуман је увидио да са Јустином, а то је било Михаилово монашко име, није нешто у реду.Полако га је родитељски навео да му све каже.И јесте.Опет је Јустин био као на крилима.Али овај пут је то осјећање љепоте и узвишености краће трајало.Почеле су да га спопадају пожудне помисли и то толико да није могао ни најмање бити у женском друштву.Тешко мени, размишљао је, овај пут ће ме истјерати из манастира као тешког развратника.Али и то је духовник брзо прозрео и пружио му утјеху.
Следеће искушење су биле страшне и ужасне хулне помисли. Јављале су му се према Светим даровима, иконама, према свему светом.Ово је дефинитивно крај, мислио је Јустин. Ствар је отишла толико далеко да су му падале помисли да напусти манастир и објеси се за какво дрво.И овај пут га је предухитрио духовник и ослободио претешког терета.
После су почела искушења у виду веома ружних снова, чинило му се увече у келији да неко стоји или лежи поред њега.Видио је разне сјенке и облике, чуо необичне гласове, шуштање. Страх га је толико ухватио да ни по дану није смио бити сам у келији.Морао је бити са неким од братије, која га је тјешила да се не боји, да су то јефтини демонски трикови и да ће временом све проћи.Али није.Јустин, иако монах био је још скоро дијете и наравно да овакве појаве нијесу на њега остављале исти утисак као на старије монахе.И то је демон користио да би га заплашио и бацио у очајање. Великим молитвама његовог духовника, искушење се смањивало и временом сасвим ишчезло.
Једном приликом по послушању отишао је у сусједни манастир.Било је јесење вријеме, мрак је рано падао и у повратку назад је био већ сатима присутан.Пролазио је кроз густу шуму на путу иако су недалеко биле и куће мјештана.Како се враћао за њим је ишло и црно маче.Било му је драго да га види.У манастиру имају много мачака и веома их је волио.Почео је да га мази и да му тепа.Мислио је, да маче мора да је неког из локалних кућа и и без обзира што му се свидјело и пријало му његово друштво, није желио да се изгуби, па му се обраћао тако да би се вратило кући.Али оно никако није хтјело.Настављало је да иде за монахом.Маче је умилно прело и умиљало се, али Јустин је осјећао и нејасну нелагоду, мада, то је приписивао мрачном амбијенту.Негдје на пола пута, окренуо се према мачету и рекао му да се сад неће моћи само вратити и да ће морати сјутра он то учинити.У том моменту животиња је поновила људским гласом оно што је монах изговорио, и бацила се на њега.Почела је да га гребе и гризе великом брзином.Јустин је имао утисак као да га је напао тигар а не маче.Брзо је укапирао да то није никаква животиња него сам демон.Хтио је да изговори молитву, али као да се био блокиран.Коначно изговори име Исус, маче се само одгурну и зајаука, а кад поче изговарати више пута ово име сасвим нестаде.У великом страху је дошао поприлично касно у манастир.Тражио је да разговара са духовником.Отишао је до његове келије, овај се молио на кољенима.Мој оче, да знате само какво ме искушење на путу до манастира задесило. Знам чадо, Бог ми је све открио. Ово ноћас се десило да би видио само једним малим дјелом колика је злоба демона према људима.Јер, како рече Апостол Павле“ ми не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава таме у поднебесју“.
