Негдје златних осамдесетих у бившој СФРЈ, радио је необичан човјек у напредној фирми.Био је врло образован, стручњак из области економије, али су причали тада кришом и полукришом да је ,,отишао са живцима“.
Нарочито су у томе предњачили они које је критиковао, они којима је откривао скривене тајне.Име човјека је било Драган. Уобичајно име за то вријеме. Посебно су у разглашавању вијести о Драгановом лудилу предњачили директори и надређени. А наравно, они су то радили преко својих подређених, жена, дактилографкиња, секретарица, чистачица.Многе од њих су биле честите, и испуњавале су прљаве послове из страха, њих Драган није дирао, у смислу да им добацује нешто непријатно, само се понекад дубоко замислио и плакао у њиховом присуству, као да је знао шта их све чека, те јадне жене.
Било је међутим, врло покварених људи и жена, који су заједно са надређенима смишљали закулисне радње.Није то био само финанансијско-материјални дио, већ и сексуални.Многе те жене су биле љубавнице директора, шефова, надређених, а кад им и то досади уступали су их директорима других фирми, а они њима уступали њихове.Те жене човјек кад гледа, знајући шта раде, није знао да ли да се разгњеви, плаче или ко зна шта…То је било вријеме крађе државних добара, цвјетао је привредни криминал, све као предиигра онога што ће убрзо доћи, тзв,,бољи живот“, који наравно је дошао у супротном смјеру од онога што је требао.
,,Луди“ Драган се није либио да изнесе истину о наизглед угледним људима пред свима.Они су га зато мрзјели.Хтјели су пошто-пото да га уклоне.Чистачице и секретарице су неуморно шириле своју ,, ис стину о лудом“ Драгану.Људи из предузећа су се примили.Замрзјели су га и они.Нарочито, онда, када се успротивио наизглед наивном патриотизму, које је било забога дуго закопано, док је то одговарало партијашима да се ухљебе и сексуално задовоље, да опростите.Али, сад је вријеме кад баш то све треба.Домовина не може да чека, док се туђи синови шаљу у рат.Нећете ваљда да будете пета колона или луди Драган.Рат, који је наизглед невино почео, сад се распламсао.
Драган, није дуго живио.Прорекао је многима да ће трчати за кором хљеба.То се и остварило.
Али прије тога Драган је умро, откривши све мутне радње оних који су му држали посмртни говор.
“Да, био је добар радник, али у задње вријеме је са живцима попустио“, рекао је директор фирме са благим и лукавим смјехо-тужним лицем, стварајући ионако шизофрену атмосферу, са радницама у некад скупим бундама, а сада отрцаним, које су зарадиле као јефтине продавачице љубави том истом човјеку.
Отишао је Драган, отишла је савјест, али и даље нијесу били несрећни људи срећни.Жене у отрцаним бундама, као и корумпирани мушкарци су се одали пићу.Многима је установљена психичка болест, а велики број њих је умро.Док у исто вријеме ниче велепна зграда директора фирме, сада у друштву младих дјевојака жељних свега, а које је купио за ситне паре.
Жене и људи из фирме шетају изгубљени улицама, док једног дана се не јави да су и њих нашли негдје, дал смрзнуте, дал напуштене од свих или нешто треће.А некад су ти мртваци биле добре женске директору, које је замијенио новим живим мртвацима, чији их лешеви неуморно бране.
