У елитној новоизграђеној згради, гдје живе новокомпоновани буржуји десио се немили догађај… Самоубиство…
Ништа се специјално није знало о самоубици. Ваљда је био Италијан, сликар, умјетник или шта ли већ слично. Звао се Леонардо или му је то био надимак, ко ће га знати… Искрено, нико се није због њега потресао, чак су богати власници станова са огромним златним кајлама збијали шале или шеге на рачун покојника.Брзо се међутим њихов смијех претворио у гнијев према покојнику.И то такав да кад би знали гдје је сахрањен отишли би му на гроб, извршили нужду на њему, срушили му споменик на ситне комаде, извадили покојника, па поново се помокрили по његовом лешу, ишутирали га, на крају запалили. Зашто све ово?Цијена њихових баснословно скупих станова је ненормално пала, најмање двадесет одсто, што је на укупну цијену стана огромна цифра. Чак то није све, постоји пријетња погоршања, још већег пада, проглашавање њихове,,најљепше“ зграде у граду за уклету. Бијес је растао сваки дан. Досјетише се ипак стари махери нечега. Потплатише станаре зграде у близини, гдје су углавном живјели пензионери и некадашњи припадници средње класе које је транзиција учинила сиромасима. Нађоше једног свог да им свима понаособ однесе новац, да би заузврат причали свугдје по граду да је несрећни самоубица био њихов сустанар, а не из сусједне богаташке зграде. Наравно, човјек који је био задужен за ово, дао је само трећину-четвртину новца, остало је задржао за себе. Људи су били презадовољни, причали су фантастичне приче о Италијану, те како је био предобар, како ово-оно, да не знају како је то и зашто урадио. Нарочито су у овом бизарном, али и помало симпатичном лагању предњачиле бакице, којима је ово служило као врста забаве. На крају многе од њих полусенилне нијесу заиста биле сигурне да је лаж коју су причале била истина или измишљотина. Што се тиче станара богаташке зграде, цијена станова им се повратила, чак скочила више него што је прије била. Све је дошло на своје мјесто. Међутим не задуго. Испоставило се да је Италијан био врло признати умјетник. Да је имао огроман број поштовалаца широм свијета. Да је био ексцентрик.Запавши у неку врсту креативне кризе, доспио је у ове наше крајеве. Посјетиоци широм свијета су дошли да виде гдје је њихов омиљени човјек скончао. Одлучили су да за огромни новац откупе ону стару социјал-реалистичну зграду, за коју су мислили да је са ње скочио, како би направили неку врсту меморијалног центра. Цијена старе зграде је сад далеко превазилазила богаташку зграду. Кад су то чули богаташи побјесњели су, нашли преводиоце за стране језике, да би убиједили странце да је умјетник скочио са њихове зграде, што је било врло тешко, јер поштоваоци су били сигурни да он не би скочио са тог новокомпонованог кича, како су тврдили за богаташку зграду. Много им је прије дјеловало да се то десило баш са оне старе .Почеле су пријетње богаташа станарима социјал-реалистичне зграде. У страху убијеђивали су странце да су се преварили и да је ипак скочио са сусједне.Но, ништа није помагало. Људи нијесу ни хтјели да чују за то, чак иако би то била истина. Откупили су стару зграду по врло високој цијени.Њени некадашњи станари су постали богаташи, нашли другу локацију становања. А, од њихове некадашње зграде сад је био меморијални центар у част познатог умјетника.Што је био понос читавог града, па и државе.Богаташка зграда је наспрам новоизграђеног здања изгледала као музеј кича. Ипак, у тестаменту настрадалог умјетника је пронађен доказ да планиро самоубиство, због трајног губитка инспирације, и да ће унајмити стан у кичастој згради, како би са ње скочио, што би требало да представља и његов стваралачки губитак због кога се убио. Зато је одабрао баш ту зграду, која као да је представљала симбол губитка, грубости, а посебно су то представљали људи који су живјели у њој.