Будити добри према својој дјеци, породици и ближњима. Јер, заиста је права реткост да ће то неко други бити. Чак и у најбољем случају ни у приближно истом квалитету. Ја сам то најбоље осјетио.
Моје име је Дејвид Стајнбек. Рођен сам негдје у Америци двадесетих година, двадесетог вијека.Kад размислим о свом животу, па, мислим да би било најсрећније рјешење да сам одмах по рођењу умро, или још боље да се уопште нијесам ни родио. Мада локални пастор, један од ријетких људи који је био добар према мени, каже ми да за све постоји разлог, па и за то што је Бог дозволио овакав мој живот.
Kао дјетету дијагностикована ми је болест хебефренија или нешто слично, можда гријешим. Обиљежила ме за читав живот. Прије тога су претходили тешки дани школовања, дружења, тачније мучења мене од стране дјеце, малтретирање мога оца, физичко кажњавање што нијесам као сви остали. Хтео сам. Али нијесам могао.
Сјећам се још тога дана када је доктор предложио моме оцу и мајци установу затвореног типа. Чуо сам, мада су они мислили да нијесам, када је доктор рекао да забораве на мене и наставе своје животе са својом осталом дјецом. Ионако највјероватније нећу дуго ни живјети. Мајка је плакала, а отац је озбиљно и задовољно прихватио понуду, као да се ослобађа неког тешког терета. Истог дана сам одведен у санаторијум St. John.
Kада су ме родитељи одвели мајка је и даље плакала, а отац је обећао да ћу брзо изаћи и да ће ме често посјећивати. Знам да је лагао. Ружно је што ово кажем, али заиста никакву позитивну емоцију према тој особи нијесам имао. Добра ствар одласка у санaтoријум је што више никад нијесам видeо његово лице. Мада нијесам ни мајке ни брата ни сестре, иако су ми били драги. Но, добро. По доласку у санaтoриjум, тачније испред њега, покупише ме крупни болничари. Већ на почетку почеше неумјесне шале са мном. Све је било у реду до времена за спавање. Пијани су ми дошли у кревет и крвнички ме пребили. Потом ми дали јаку дозу седатива, оправдавајући се мојим наводним насилним понашањем. Тако је пролазио дан за даном. Поред болничара, малтретирали су ме и остали пацијенти. А, њих су како сам после чуо малтретирали још више болничари, а поред физичког малтретирања су их недолично додиривали и све остало што иде уз то, ваљда знате о чему говорим. Мене су у том погледу из неког разлога прескочили, ваљда нијесам био њихов тип.
Годинама у овој установи, поред лоших догађаја, донијело ми је и неке бенефиције. Усавршио сам писање и читање, као и бројање, што ми је било од велике помоћи током живота. Једног дана немогући поднијети више тортуре успео сам да побјегнем. Нико није изгледа ни трагао за мном. Јесте чудно, али по први пут сам осјетио слободу. сам просећи. Локални пастор ми је обезбиједио кров над главом, као и редовну исхрану. Пјевао сам и у црквеном хору. Али мјесто ме није држало. Једног дана сам само отишао. Примила ме је једна црначка породица. Помогао сам им у домаћим пословима. Нико ме није никад прихватио као свог као ти људи. Од тада па надаље, једино са ким сам се дружио били су црнци. Водили су ме у њихове блуз барове, пио са и пушио са њима. У тој меланхоличној музици смо утапали своју тугу. Нажалост, неко их је оклеветао за нешто, пошто су црнци били дежурни кривци за све у то вријеме. Морао са да да бјежим. Нашао сам се лутајући у Њу Орленсу. Живио сам као бескућник од милостиње. Пролазили су дани и године. Једном сам заспао и изгледа, више се нијесам пробудио. Ово писмо сам, као да сам имао неко предзнање о својој смрти написао непосредно прије тога. Током идентификације и констатације смрти пронашли су ми га у унутрашњем џепу капута. Бар претпостављам да је тако било.
30 Октобра 1955.године, пронађен мртав бијелац на улици Њу Орлеанса. Бескућник. У касним двадесетим. Пребачен у мртвачницу у 8 сати и тридесет минута. Патолог док је стављао рукавице за аутопсију, уживао је у пјесми Џони Ајса “Pleding of my love“, омиљеној Дејвидовој пјесми из црначких барова.
