Ове речи се све више остварују над припадницима пострадалог српскога народа. Никад у овом свету нису добили заслужену пажњу и почаст. Док другима комеморације и нека су, прате сви светски медији, сва пажња, стварне и лажне сузе, дотле за српске страдалнике, пусти сузу једино чланови њихових породица и понеко још. То је овде на овој блатњавој, трулежној земљи, сигурно на небу није тако. Геноцид над српским народом може се пратити вековима. То није само физички геноцид. Уништавао се српски народ на духовном, физичком, достојанственом, моралном плану. Нисам националиста ни национални тип, причам и говорим неутрално и објективно, као што бих о било коме народу или појединцу. Геноцид над српским народом посебно је могуће пратити од турских освајања. Шта је овај народ у пет стотина година претрпео, тешко је и описати.
Преверавања, прва брачна ноћ, харач, данак у крви. Са друге стране западна хришћанска браћа, уцењивали су их са глађу да пређу на њихову верзију хришћанства. Многи нијесу издржали. Ослобађањем од Турака у првом светском рату, наступа озбиљније страдање Срба. Након тога привремени мир. А, после пакао на земљи. Јасеновац, Паг, Јадовно, Велика, Пива, јаме и друга стратишта. После рата, систем који је ширио ,,братство и јединство“, радио је на заборављању правих жртава, представљање ситуације другачијом него што јесте била. Умањиван је број српских жртава. Сводећи их на наводне антифашисте, као да је нека баба знала, шта је фашизам и антифашизам, у стварности убијена је што је била православна Српкиња. Прави број жртава Јасеновца, није утврђен. Неки сматрају, несрпски извори око 700.000 Срба. Званичан број је око 90.000,са именом и презименом. При томе треба истаћи да се радило о бруталним начинима убијања. Вјероватно их свет прије тога није запамтио.
Дођоше и деведесете. Од самог старта водила се антисрпска пропаганда у страним медијима. “Срби су за све криви“, био је главни мото. Јесу, заиста починили многе и страшне злочине. Треба бити објективан. Али све те жртве су и дан данас добиле сву светску пажњу. Најупечатљивији је случај Сребренице, где су Срби починили ужасан и страшан злочин над неоружаним људима. Али, прије тога у тој истој Сребреници убијено је око 3.500 Срба, од којих и жена и деце значајан број, под командом Насера Орића. Најгрознији случај, а ко зна, колико их је било сличних, десио се дечаку Слободану Стојановићу од једанаест година. Његова породица избегавши на сигурну територију, заборавила је Слободановог пса љубимца, након чега се он искрао и отишао по пса. Ухваћен од стране муслиманске војске, убијен је од стране извесне Елфете Весели, особе албанске националности, која је била настањена у истом месту одакле и малени Слободан. Умјесто, да га као комшиница спаси, она се на најсуровији начин иживљавала над дететом док није преминуло, одсекавши му уши, прсте, очи извадивши, ко зна шта је све радила са њим, сама или још са неким. Била је званично у Насеровој војсци.
У Августу 95.године Срби доживљавају егзодус и убиства од стране своје државе,чији су грађани били, за коју су се вјековима борили. Kао и у другом светском рату, чишћење и убијање Срба је настављено. На хиљаде је убијено,250.000 расељено. Страдали су они и који су отишли да се боре на хрватској страни. Тако је мајка једног хрватског војника, српске националности, настрадала, а њен унук био прошле године на бестијалној прослави, ове ужасне акције звана ,,Олуја“. Нека што се нијесу суочили са злочинима ни прије ни после, него што сад велики део хрватског народа на највишем државном нивоу слави, може се назвати благо етничко чишћење са геноцидном намером, па чак и геноцидом. И сад кад је постала чланица ЕУ и Нато-а.
Толико о европским вредностима и људским правима.1998.године почиње рат на Kосову и Метохији. Историја страдања Срба на овом подручју је много дужа. Сетимо се само људи осамдесетих година чије су кћери силоване и убијане, којима су завлачили сломљене стаклене флаше у аналне отворе. Након чега су их терале комунистичке власти да говоре, да су сами себи то урадили 1998.године,формира се ткз. Ослободилачка Војска Kосова или ОВK. Почели су да стварају немире и злочине по Kосову. Реаговала је српска војска и полиција. При том треба нагласити да су многи појединци починили ужасне злочине над албанским становништвом.Kао последица ткз. хуманитарне катастрофе почиње НАТО агресија. Погинули су многи људи, жена и деца. Материјална штета је огромна. Посебан трагичан случај је био Милице Ракић од три године, која је погинула на ноши. Такође, случај муринске деце је врло трагичан…
Након потписивања Kумановског споразума, прекида бомбардовања, повлачења војске и полиције, наставља се страдање косовских Срба. Језив је случај монаха Харитона. Након кратког ,,мира“ под великим страхом, Марта 2004.године настављају се злочини и егзодус Срба, као и уништавање њихове културне и духовне баштине. Познат је у тим догађајима случај Албанца, који је скидао Kрст са Цркве.
Након свега чују се гласови албанских представника, да је то њихово духовно и културно наслеђе. А, које су сами Албанци уништавали. Срби су у свету и данас проглашавани за ,,геноцидни“ народ у чему је значајна подршка домаћих невладиних организција и појединих интелектуалаца, који стално квоцају народу са суочавањем са прошлошћу. Злочини, који су починили Срби, били су страшни у појединим, местима попут Сребренице и геноцидни, али тим људима се придала сва светска пажња, као и њиховим породицама. А, шта је са српским жртвама, њиховим породицама, да ли ко помаже, обиђу ли их представници невладиног сектора из Београда, као што то чине са осталим несрпским жртвама, организујући по Београду редовно демонстрације и перфомансе. То Срби, њихове жртве ни у Београду, а камоли у Загребу, Сарајеву, Приштини, све су изгледи неће дочекати. Зато сви којима је стало до српских жртава, пошто се нико адекватно није побринуо за њих, посебно породице жртава, да стално барем преко интернета и самиздата указују на своје људе, који су страдали само што су православни или Срби. Ово је само врло мали делић грубог изношења чињеница о страдању Срба за које нико није одговарао.
Правда за све.
Милош Лалатовић
