Обично кад се помињу неки романи о тоталитарној будућности мисли се на Орвела и Хакслија. Мало ко помиње и култни најконтроверзнији роман америчке књижевности, самим тим и светске, битника Вилијама Бароуза “Голи ручак“.
Роман почиње безазлено, Бароуз, као у некој врсти предговора описује његов живот зависника о хероину и осталих опијумских деривата.Kако се скинуо са истих после дугог зависничког стажа.
После тога следи збркана, наизглед неповезана прича.Kао нека врста кошмарног сна. Врло је тешко одржати пажњу на роману у добром делу. Зато служе нецензурисани експлицитни сексуални морбидни описи, као нека врста асоцијација из разних периода пишчевог живота, представљених у виду индивидуалног и колективног несвесног. Због ових садржаја књига, која се појавила 1959.године била је забрањена до 1966.
У време кад је настала педесетих, били су актуелна тајног испитивања ЛСД на људима. Веровало се у велики потенцијал нове дроге. Тако се и овде појављује испробавање дејства дрога на људима. Довођење у стање сличних шизофренији под дејством истих.
Нејасно се описују муслимани у роману, али су доста присутни.Kао нека врста предвиђања тероризма, мигрантске кризе. Не мислим да је ислам сам по себи везан за ове појаве. Тих година то, уопште није било актуелно. Говори се о асоцијативном мешању разних народа и раса. Помињу се и непостојеће државе као “Интерзона“. Ова ситуација са овом ,,државом“ подсећа на данашње време пандемије. Јер, насупрот назови уређеним државама, постоје и друге варварске. Ово личи на дељење људи на вакцинисане и невакцинисане. Баш се и вируси помињу у књизи као врста паразита, који не може опстати сам од себе, него му је потребно да би живео, да буде присутан у другом организму.
Kњига је мрачна, готово да нема ниједног светлог места у њој. До дубина оголева људску скривену тамну природу. Сам наслов’ ‘Голи ручак“, треба да укаже да никад не знамо шта ћемо наћи у себи, другоме, свету. Шта ће нам се наћи на виљушки кад је принесемо устима.Kо није навикао на сличан вид литературе, треба да размисли прије читања.Kритика је поред опсцености наводила и ту лошу страну мрачност романа. Многим младим људима Бароузове књиге су биле омиљене током одрастања управо због нецензурисаног говора, али то у суштини служи да би се прикрио дубљи смисао, као и да би се указало на ту архетипску тешку страну људске личности.
