-Од када се бавиш писањем, и да ли је твоје основно занимање правника утицало на развој твог поетског имиџа?

Мој брат близанац Урош и ја смо заједно почели да пишемо песме у осмој години, тако да дар песништва негујемо равно три деценије. Обојица смо студирали права и
дипломирали истог дана на Правном факултету Универзитета у Београду. Урошева идеја да пишемо духовну поезију јавила се пре осам година и на томе сам мунеизмерно захвалан. Радимо у струци, Урош је запослен у дому за незбринуту децу и потпуно је посвећен томе, чак уопште и не иде на годишњи одмор, а ја сам стручни сараднику у ЕПС-у. Песништво је велико растерећење од свакодневних обавеза јер када се пишу стихови, душа и ум се одмарају. Захвалан сам Богу на том дару јер ми писање песама доноси велику радост и дарује снагу за обављање бројних пословних и породичних обавеза. Христов мир је наша насушна потреба.

-Како тумачишпоуку Старца Порфирија ,,Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник!” и да ли си старији као хришћанин или песник, шта дуже постоји у теби?

Свети Старац Порфирије је умео да шири хришћанску радост и верујем да је његова душа била песничка. То значи да хришћанин треба да буде стваралац, креативан, радостан, инспирисан, надахнут да прима и преноси љубав на све око себе. Песничка душа је таква, пријемчива да прима узвишена осећања која користи за стварање дела
која могу да орадосте и инспиришу друге. Верујем да успевам у томе јер ми читаоци сведоче да се радују када читају моје песме посвећене светима који су животом сведочили љубав божанску. У мом животу песништво се развија са духовношћу од које се не одваја.

-Очигледна је доминација духовне поезије у твом стваралаштву, да ли је Хришћанство извор поетских мотива или је све то повезано и просто умјетност пролази кроз тебеоблачећи Богоугодне мисли у стихове?

Православље даје несагледиву инспирацију за живот и стваралаштво. Наравно, потребан је и призив за литургијски живот. Читајући житија светих, можемо се само
одушевити и оснажити да живимо богоугодно јер земаљски живот брзо пролази, а све нас очекује вечност и одговор на Страшном суду Христовом. Моје стваралаштво је
нераскидиво повезано са начином живота, а то је породичан живот у Домаћој Цркви уз литургијски живот у парохијској цркви. Стално се смењују успони и падови у
духовном животу, али надахнуће за духовну поезију не престаје.

-Да ли си имао узоре у књижевности који су из вршили утицај на тебе као аутора или као читаоца?

Свети Владика Николај ми је узор за писање духовних песама и верујем да ми највише помаже у томе, што сам и осетио када сам целивао његове свете мошти и одмах добио
инспирацију да му посветим нове стихове и песме, па сам недавно и објавио збирку песама “Благовеститељи“ у којој сам сабрао све песме које сам написао у част наших духовних великана Светог Николаја Жичког и Аве Јустина Ђелијског. Духовници који су били и књижевници могу да нам буду најбољи узори и за стваралаштво, а
првенствено за духовни живот.

-Објавио си недавно у сарадњи са АСоглас издаваштвом збирку пјесама под називом “Христов мир“. Колико си до сада објавии издања духовне поезије и да ли си задовољан сарадњом са издавачем?

Захваљујући АСоглас издаваштву сам и почео да објављујем збирке песама. Слава Богу, до сада је објављено осам мојих песмарица под окриљем АСоглас издаваштва.Сарадња је донела обострану радост и наставиће се и убудуће, уз Божју помоћ. Збирка песама “Христов мир“ је заиста посебна, месецима сам прикупљао песме и уређивао књигу која је богата стиховима посвећеним Господу, Мајци Божјој и светитељима Цркве Христове.

– Колико си до сада написао пјесама и објавио укупно књига и да ли је то само поезија или има и прозе?

Мислим да има око 600-700 објављених песама у мојих тринаест песмарица које су до сада објављене. На крају сваке збирке постоји и мој утисак написан у виду прозе, али
нисам одустајао од писања песама, мислим да је то мој позив и не намеравам да се бавим писањем прозе, већ само да читам духовну литературу коју су написали Свети
Оци Православне Цркве и написали све оно што нам је потребно за духовни живот.

-Када је у питању форма, да ли је прије писања неке пјесме знаш да ли ће она бити у слободном стиху или рими?

Стихови изненада долазе, песма се формира по неком устаљеном стилу и надахнућу које је увек другачије и посебно. Све зависи од празника који славимо у Цркви, па
добијем инспирацију за нову песму или након прочитаног житија или акатиста, а често је довољан и Охридски Пролог Светог Владике Николаја.

-Недавно сте одржали духовно вече посвећено Светој Ксенији Петроградској, можеш ли нам рећи нешто више о томе?

Моји пријатељи и ја смо реализовали идеју да приредимо духовно вече у част Свете Ксеније Петроградске коју волимо и поштујемо јер осећамо њено снажно молитвено
заступништво. Њено житије је чудесно и инспиративно, мислим да сам њој написао највише песама до сада, тако да је ово духовно вече било испуњено стиховима и песмама у част предивне Матушке која походи Србију и дарује обиље помоћи свима који јој се моле за здравље, проналажење посла, решавање стамбеног питања и свега
што нас обремењује у овом свету, али светитељка брзо помаже и утврђује нас у вери православној.

-Реци нам своје мишљење на тему односа духовног и националног? Господ Исус Христос је позвао све народе свијета на крштење тј. да прихвате Јеванђеље, шаљући своје ученике у свијет и у том смислу стиче се утисак да је духовно изнад нациналног али тај склад опет треба да постоји јер је припадност нацији битна, родољубље, патриотизам итд…

Господ не даје предност ниједној нацији и не гледа ком народу припада човек који верује у Њега. Сви су позвани, многи су призвани, а мало је одазваних. Духовно јесте
увек изнад националног, у смислу да наш патриотизам не буде препрека нашој духовности, односно, да наша љубав према другима не буде угашена јер су други људи припадници нација које у неким периодима историје нису биле пријатељски настројене према нама. Злопамћење може много да нашкоди души, а праштање нас препорађа.

Господ жели да се људи спасавају тако што спознају Истину. Божји домострој спасења вековима се остварује у читавом свету. Ипак, Србима је Бог много дао, Небеска Србија
богата је великанима из нашег рода, тако да имамо несагледиво велику одговорност због наших светих предака.

-С друге стране, имамо чест случај када људи истичу само припадност нацији као нешто најбитније, а литургијски живот скоро да не практикују, то су замке, али вјерујем да постоји начин да се то усклади тј. да једно с другим иде и не може једно без другог… Шта мислиш о томе?

Да, велика је то замка у коју многи упадају, па се јавно хвале и ударају у прса како су велики верници и патриоте, али их уопште не занима духовни живот и Свете Тајне
Цркве Христове. Недостатак смирења доводи до тога, а смирење се не може ни стећи изван Цркве, као што нема ни спасења изван Цркве. Човек мора да сагледа своју душу
и види колико је недостоја и грешан и да му је потребно исправљање које траје до краја живота. Наша вера тражи од нас да живимо у покајању и чинимо добра дела која су спасоносна за душу. Распиривање нетрпељивости и мржње на националној основи увек је доводило до сукоба и ратова, што Богу нашем није мило, ни угодно.

-Секуларни принцип односа државе и цркве подразумијва одвојеност тих, строго речено, нивоа власти, и практикује се у демократским уређењима, али рекао бих да је наша држава била најјача управо у тим периодима прошлости када је степен јединства или сарадње између државе и цркве био најбољи, чак се дешавало да у личности једног владара срећемо и световну и духовну улогу… Да ли молитвом ОЧЕ НАШ ми заправо призивамо и одређену врсту теократије, заправо Вољу Божију и овдје на земљи… А у смислу спасења иштемо Царство Небеско?

Хармонија државе и Цркве јесте најздравија за друштво, што се и показало кроз процват у доба светих Немањића који су владали са Божјим благословом јер су имали
обиље вере и страха Божјег. Наш народ је осетио и другу крајност у прошлом веку када је државна власт била против Цркве и њених верних чада, цветало је богоборство које је оставило и трајне последице у неким крајевима Србије. Народ воли да види свог градоначелника како прилази да узме благослов од архијереја, као целива Часни Крст, причешћује се и истински верује у Бога. То улива право поверење у људска срца. Али, народ уме и да препозна да ли људи којима је поверена световна власт заиста воле Мајку Цркву или имају прикривене жеље и интересе, тј. воле да их други виде када дођу у храм, сликају се са владикама, а не живе са страхом Божјим и не маре за народ.
Када постоји искрена сарадња Цркве и државе и када су циљеви племенити и богоугодни, онда је и народ задовољан и миран. У супротном, присутна је
нетрпељивост и незадовољство које људи исказују према носиоцима власти. Али, треба увек имати на уму да ћемо сви одговарати пред Богом за сваку празну реч и злодела, а онима којима је више дато, биће много теже када буду давали одговор пред Праведним Господом. Молитвом ОЧЕ НАШ исповедамо наше јединство и веру да је Бог Отац свих нас и да нас подједнако воли, а ту љубав не можемо ни да замислимо.

-Имаш ли неку поруку за наше читаоце?

Будите ствараоци, откријте дарове које вам је Бог послао и умножите их ради спасења душе и ради изградње Цркве. Сви смо позвани да помажемо парохијске цркве, најпре,
редовним учешћем у Светој Литургији. Потребно је да сви будемо ствараоци који имају чврст темељ управо у Светој Литургији из које све извире и у коју све увире.
Основни задатак свих нас је да сачувамо породице уз Божју помоћ, много је искушења која нападају породичну слогу, али Господ ће нас сачувати ако искрено желимо да очувамо најлепше породичне вредности које су утемљене у спасоносним хришћанским вредностима.

 

 

 

 

Разговор водио: Дејан Спасојевић

 

 

asoglasizdavastvo

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име