Сезона јесењих и зимских слава у православних Срба почела је прославом Kрстовдана и траје све до јануара до Светог Јована
Разликовање градских и сеоских слава још увек је заступљено у западној Србији. Ове разлике доносе и различите обичаје у домаћинствима.
Градске славе су углавном кратке. Обичај код домаћина који славе у градовима је да бројни гости током целог дана свраћају на честитање и мало послужење, колач, жито, чаша пива и по неки залогај хране. Потом је обичај да гости одлазе даље код следећег свечара.
По одласку са славе спремали се храна за оне који нису дошли. Ти су се дарови у гружанским селима звали „послаци“, а у Мачви „милошта“.
Тако је у западној Србији и даље заступљено да један гост дневно обиђе по три, четири породице које славе истог свеца. За трпезу би на крају дана седали само укућани и њихови помоћници. У богатим ужичким и шабачким двориштима музика и даље свира по цео дан док домаћин дочекује и испраћа госте.
Ручак отвара домаћин са најстаријим, главним гостом, најчешће најстаријим чланом породице и кумом, који домаћици поклања румену јабуку и изговара молитву за здравље свих чланова породице.
Сеоске славе су некада биле сасвим другачије. Kако су гости долазили углавном издалека, неретко би и ноћили. Постављале су се богате трпезе за ручак, вечеру и доручак, а каткад би се и по три дана славило. Славски ручак је увек био богатији и раскошнији него у времe других празника.
По одласку са славе спремали се храна за оне који нису дошли. Ти су се дарови у гружанским селима звали „послаци“, а у Мачви „милошта“. Временом су „сеоске“ славе и дуга дружења превладала. У златиборском округу негује се и још један леп обичај – „дворење славе“.
У западној Србији колач се припрема ноћ уочи славе, понегде и пре самог свитања на дан славе, и преноћи у кући пре него што га домаћини сутрадан однесе у цркву. На колачу се најчешће украсима исписују инициjали чланова породице и не ставља се јаје у центар колача као у Војводини.
Kолач се мора месити у кући, никако не сме бити купљен, баш као и колачи.
Ручак отвара домаћин са најстаријим, главним гостом, најчешће најстаријим чланом породице и кумом, којима домаћици поклања румену јабуку и изговaра молитву за здравље свих чланова породице.
У овом крају обичај је да се слава која је у среду или петак, по правилу посна, прави тако што за ручак и укућане буде посно, а за вечеру и госте мрсно. Неколико дана пре славе свештеник долази у кућу да освети водицу која се ставља у славски колач. Kолач се мора месити у кући, никако не сме бити купљен, баш као и колачи.
Дворење гостију
Из поштовања према светитељу, који је „главни гост у његовој кући“, домаћин не би седао за сто читавог дана, већ престајао као у цркви. Он и двори госте, точи им пиће и брине да сви имају хране пред собом. Уколико домаћин није физички у могућности да престоји, мења га син или унук. Домаћице током читавог дана послужују госте, а последњи оброк на вечери служи се само породици, домаћици и домаћину куће који су цео дан дворили госте.
novosti
