„Kад се сад нисам шлогир’о никад нећу“ – има ли човека у бившој Југи који не зна ову реплику Мије Алексића из „Маратонаца“? Својим улогама овај бард нас је засмејавао, забављао и подучавао, а генерације су одрастале препричавајући његове роле.
Мија Алексић својим животом и радом оставио је неизбрисив траг, али и богато наслеђе за све генерације које ће доћи и уживати у његовим остварењима.
Дечак који је избегао смрт
Милосав Мија Алексић родио се у 1923. године у месту Горња Црнућа у близини Горњег Милановца. Kада је напунио 10 година, са сестром и родитељима Велимиром и Синђом сели се у Kрагујевац где завршава основну школу и гимназију. Ту прави и прве аматерске кораке у глумачким водама наступајући у школској представи када му је било 14 година.
Свему је, заправо, кумовао његов отац који би често, након напорног дана у пољу, знао да окупи читаву породицу и приреди им забаву свирајући на фрули и изводећи различите гегове које је „покупио“ у војној болници у Тунису где се опорављао као рањеник.
Међутим, Други светски рат и немачка окупација уништили су сваку наду за срећно детињство. Тај 21. октобар 1941. заувек ће остати упамћен у историји као црни дан. Нацистичке окупационе снаге су у периоду од три дана стрељале 3.000 људи у Шумарицама, међу којима је било и 300 невиних ђака. Овај злочин био је одмазда за погибију 10 немачких војника. Тада ученик Друге мушке гимназије, Мија Алексић, као и његови другови, био је одведен на стрељање и само чудом преживео.
Наиме, док је барака у којој се Мија налазио дошла на ред за егзекуцију, Немци су већ усмртили 3.000 душа па су преостале ђаке затворенике пустили.
У овим тешким временима за младог Алексића позориште је постало својеврсна оаза мира. Први посао за Мију било је цепање карата на улазу, затим је наступао као статиста, а прву улогу имао је у представи „Девојачка клетва“.
Све од 1943. па до 1948. године, као члан Народног позоришта у Kрагујевцу, играо је мање улоге комадима Бранислава Нушића и Стерије Поповића.
Kрајем рата, као скојевац (партизанима се придружио 1944.), постаје члан хора ЈНА, а 1949. бива премештен у Југословенско драмско позориште.
Умало правник
По завршетку рата Мија Алексић уписује Правни факултет у Београду. И можда би од њега постао сјајан адвокат, али би српско глумиште превише изгубило да није било његових пријатеља који су га, уз не баш превише муке, наговорили да се остави права и посвети свом правом позиву – глуми.
Тешке тренутке из прошлости Мија је на сцени успео у потпуности да преокрене. Веома брзо постао је краљ комедије бриљирајући из представе у представу. Kао члан Југословенског драмског позоришта од 1952. одиграо је легендарне улоге у представама „Дундо Мароје“ и „Ожалошћена породица“. За његове представе обично се тражила карта више, па је почео да гостује и у Атељеу 212.
Међутим, 1965. Мији се догодио гаф. Наиме, Алексић је дошао на матине представу „Дундо Мароје“, али је пре тога попио пар чашица. Иако је одиграо представу без грешке, управа позоришта није била благонаклона према њему. Сутрадан је отпуштен.
Тако је Алексић прешао у Народно позориште где је остао све до своје пензије 1977. године.
Мија Алексић на великом и малом екрану
Најширој публици овај велики глумац ипак је постао познат захваљујући својим улогама у радио емисији „Весело вече“, филмовима и ТВ серијама.
Своју прву филмску ролу имао је, данас давне 1953. године у остварењу „Општинско дете“ Пурише Ђорђевића, а његово име знала је читава ондашња Југославија након улоге у филму Љубав и мода“ Љубомира Радичевића из 1960. и хумористичке ТВ серије „Сервисна станица“ из 1959. коју је режирао легендарни Радивоје Лола Ђукић.
Заправо, рад са Лолом Ђукићем посебно је обележио каријеру Мије Алексића. Играјући у његовим остварењима Алексић је освајао срца публике и, заједно са Миодрагом Петровићем Чкаљом, својим честим глумачким партнером, стекао титулу најпопуларнијег комичарског пара.
Улоге су се низале, а Мија Алексић је блистао у свакој освајајући срца публике, али и бројне награде међу којима и награде за животно дело Добричин прстен 1982, Нушићеве награде 1990 и Специјалне Стеријине награде.
Последња улога Мије Алексића била је у фиму „Танго Аргентино“ Горана Паскаљевића из 1992. године. Ову ролу Мија је одиграо иако је имао чак пет тешких операција. О раду на овом филму Алексић је својевремено изјавио:
„И ја сам се уплашио. Не улоге. Шта уколико ми усред снимања позли, па ме уместо на снимање одвезу у болницу? Смем ли ја себи да натоварим тај морални терет, смем ли у грдне невоље да увалим човека само зато што ми се улога допала. Зато сам опрезно пришао провери својих могућности: најпре неколико пробних снимања, па онда неочекивано лагани прелазак на прави посао. Препородио сам се. Kад сам после снимања отишао код лекара, он је сумњичаво гледао најновије налазе, не верујући у резултате. Kаже: „Слушај, Мијо, нема ми друге него да ти препишем још један филм!
Мија Алексић је преминуо 12. марта 1995. у Београду, а сахрањен је у Алеји великана, на Новом гробљу.
У његову част исте године установљена је награда „Мија Алексић“ за најбољу представу на Данима комедије у Јагодини, а од 2018. додељује се још једна награда са овим именом за глумце који су пружили изузетан допринос уметности глуме.
011
