О Оцу Јустину Поповићу могло рећи бесконачно много тога, историчар Милован Балабан трибину посвећену „светилнику и духовној громади“ православног народа насловљава као „реч-две“, како би представљањем најзначајнијих биографских података и прегнућа овог духовног и научног делатника упутио оне који можда не знају зашто је Отац Јустин „стуб који је српском народу остао као оријентир“ на путу до хришћанске врлине. Балабан признаје како је потребна велика смелост испричати живот човека који је познат великом делу православног света, који је светлео за време комунизма и био „глас вапијућег у пустињи“ као аутентична личност и прави сведок Христовог бољег света. Прве енергије које су дечака рођеног под именом Благоје везале за православну веру, упијене су у породици, од стране оца црквењака и дубоко побожне мајке. Представљајући биографске податке о одрастању и школовању дечака који је са непуних двадесет година изразио жељу да се замонаши, Балабан открива како је у научном погледу напредовао човек чија је докторска дисертација о Достојевском у Европи и словенству одбијена на Оксфорду због критика човекоцентричних конфесија. Не желећи да мења основне постулате својих уверења, Отац Јустин докторирао је у Атини на богословској теми.
КЦНС