Српска православна црква је пре нешто више од месец дана изабрала новог патријарха. Наследних почившег патријарха Иринеја је досадашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије. У српској јавности избор новог патријарха изазвао је различите реакције. Један део јавности сматра Порфирија обећавајућим избором, али постоје и оцене по којима је нови патријарх само континуитет црквеног отпора глобалним трендовима. Међутим неки мисле другачије. Наиме има оних који сматрају да ће патријарх бити кооперативан у процесу потпуног издвајања Косова и Метохије из састава Србије, чиме га суверенистичке групације неретко карактеришу као недовољно национално опредељеног. Неретко са оба, у много чему опречна, политичка спектра стижу коментари како је нови Патријарх човек власти, те да се власт умешала у изборни процес, мада је јасно да се патријарх бира тзв. апостолским жребом између тројице кандидата који добију највише гласова на сабору.     

 

У интервјуу за РТС, датом недуго после устоличења, новоизабрани патријарх објаснио је основне принципе на којима почива црква, самим тим и доживљај друштва који је својствен њеном првом човеку. Углавном обездуховљеној елити (како глобалистичог тако и националог предзнака), која неретко прететендује на много а када је црква у питању често незна ни најосновније, као и свом народу, петријарх је између осталог рекао: за мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде треба да пронесе управо реч о Христу. Ми проповедамо живот вечни.

 

Исто тако прецизирајућу сврху цркве нови поглавар СПЦ подсетио је на речи апостола Павла који објашњавајући своју улогу каже да је он, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Овим је патријарх на тактичан начин, примерен антагонизованом друштву, објаснио да смисао цркве није да сабира и уједињује народ у политичкој равни, а најмање да се опредељује у страначким утакмицама и између страначких програма и визија будућности. Погрешно је учитавати цркви политички доживљај света, јер, како је рекао патријарх, политички амбијент је само оквир у коме црква проповеда и сведочи наду у живот вечни.

 

Такође улога цркве, самим тим и њеног поглавара, јесте да се у политичкој равни понаша према властима у складу са евенђељским принципом Дајте цару царево, а Богу Божије. Имајући увек у виду целовитост друштва, као позваног на виши облик хришћанске заједнице, црква позива народ (и сваког понаособ) на саборност око узвишених и непролазних вредности. Из суштине њеног позвања (сведочење Речи Божије) произилази  њена упућеност на све структуре друштва, самим тим и на оне које имају највише утицаја на његову креацију. Како је свака власт од Бога (по промислу Божијем) црква ју је увек поштовала (осим када цар тражи Божије), чиме је показивала да уважава државни ред и поредак (што неки погрешно доживљавају као служење власти), а све у циљу сведочанства да је интегрални део друштва, да није ван, већ управо унутар заједнице, те да постоји не да неког или нешто руши, већ са циљем да народ оплемени и еванђељски преобрази.

 

Схватање мисије цркве патријарха Порфирија представља континуитет доживљаја света његових предходника на трону Светог Саве. Но постоји и нека врста специфичности. Нови патријарх је израстао (за разлику од старијих владика који су сазревали у време агресивног комунизма) као човек и духовник у временима стварања нових глобалних трендова, што захтева нешто другачији приступ цркве у свету, наравно не угрожавајући њену евенђељску суштину. Отуда могу рећи да је патријарх Порфирије као личност прилагођен новој епохи којој припада, што значи да ће црква на челу са њим бити још приступачнија различитим друштвеним групацијама, те да ће бити потпуно отворена за сваког (као што је уосталом увек и била) ко искрено жели осмишљавање и пуноћу живота, без обзира којој друштвеној и политичкој структури припада.

 

 

 

 

 

 

 

 

Наше Новине, Темерин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име