У тој тишини протицања,
токови твог и мог живота се не беху сустигли.
Незаустављива бујица воде је тек понегде речни облутак преврнула,
и хладном дну углачано наличје открила.
Са лица камена испрани беху урези успомена,
и сада одраз старца на радозналог посматрача свој безуби осмех открива.
Али није одувек било тако: два осушена реда усана,
нису довека остала склопљена.
Некада је вода стидљиво квасила њихову меснату површину,
и, корито по корито,
крацима својим гипким, раскрилила
аморфну, мисаону суштину.
Једна капљица би клизнула брзо, друга пак свој пут утирала дуго,
дуго, без правилности, без понављања.
Али све оне, многобројно скупљене, беху издубиле споменик, овог сада
већ однесеног уздаха.
У сваком пољупцу речне росе и камена, по једна успомена би се накратко
у води одсликала,
и њена душа би поново, у загрљају речног муља отпочинула.
Није суштина у ишчезавању минулог времена,
већ у премошћавању садашњег тренутка!
Нека се свест људска за један такав речни камен веже,
и пажљиво мисао на њега са собом понесе.
Јер, површина времена није глатка, већ избраздана сећањима.
И у тој тишини протицања,
токови твог и мог живота се беху сустигли.
