Ово је вријеме када се често и много празнује, а ријетко и мало радује. Вријеме скупих поклона и јефтиних ријечи, богатих шведских столова и сиромашних људских душа, свечаних и нових одијела и подераних старих снова, вријеме када је све пуно и сјајно, само људи празни и мрачни. Никада нисамо живјели у већем благостању и никада нисмо били мање задовољни. Добро и лијепо изгледамо, а ружно и лоше се осјећамо.
Децембар је мјесец великих снижења. Тих дана све је на (рас)продаји: гардароба, храна, козметика, путовања; и све нам је понуђено и прилагођено да будемо задовољ(е)ни. А ми трошимо, дајемо сву уштеђевину, задужујемо се, дижемо кредите да купимо оно и што нам не треба јер је снижено и затребаће нам некада и користиће нам за нешто. А уствари, купујемо због оних насмијаних и срећних лица са реклама која нас убјеђују да ћемо бити потпунији и веселији ако баш то купимо. Они ће смањити цијену и уз то нам и нешто поклонити, само због нашег осмијеха. Срећни су и желе да и ми будемо. И ми им вјерујемо и купујемо то што нам нуде. Али заправо, ми не купујемо производ који они држе у рукама него осмијех који имају на лицима. Купујемо срећу, дајемо велике суме новца на савршено одијело јер ћемо у њему и ми бити савршени, баш по укусу оних којима желимо да се допадамо. Конзумирамо брендирана пића да бисмо пили и наздрављали друштву које нас прихвата и одушевљено је са нама. Трошимо новац на безвриједне поклоне да уштедимо вриједне ријечи. Све дајемо, само осјећања штедимо и чувамо. Лакше нам је и брже да средимо свој спољашност него да стално његујемо и одржавамо унутрашњост. Дозволили смо им да нас убиједе да тако треба, усадили су нам своја размишљања, (не)свјесно смо постали дио њихове манипулативне рекламне политике како они мисле на наше добро и штеде нам вријеме. А убрзани зомбији данашњице пристаће на све само да не троше узалуд своје драгоцијено вријеме. Тако смо изгубили машту и креативност, постали смо безидејни, прорачунати, шкрти на ријечима, сумњиви у очима, сиромашни у загрљајима. Немамо времена да љубав доказујемо и показујемо па ју купујемо од оних који су је претворили у уносан бизнис и (про)дајемо је у виду метеријалне вриједности. Не постоји осјећај за који промишљени рекламни креатори нису смислили замјену и свака љубав има своју цијену. Пуни градови, пуне кафане, пуни тржни центри, пуне чаше и пепељаре на столовима, пуна колица и кесе у рукама. Све пуно да не може пуније, само људи празни да не могу празнији. Живимо у времену материјалног изобиља и духовног сиромаштва. Пред нама су бројни избори, а у нама је много незадовољства. Огорчени смо и незахвални, много је хране на столовима и много глади у очима. Никако се не питамо, може ли ово што имамо у кућама, замијенити оно што губимо у душама? Хоће ли храна и пиће које конзумирамо, бити довољни да се сити и напојени осјећамо? Може ли маркирана одјећа коју носимо, сакрити наготу коју у себи имамо? Пролазности купујемо, а праве вриједности продајемо и скупе ствари посједујемо, а човјечност губимо. Имамо много повода за славље, а тражимо разлоге за смијех.
Бојим се да нисмо схватили суштину празника. Није важно како украсимо кућу, улицу, град или какву одјећу носимо, храну једемо, колико пића пијемо. Требали бисмо да се више бринемо о ономе што је у нама него о ономе што је на нама, да се украшавамо добрим дјелима, мислима, праштањем, стрпљењем. Чини ми се да сваке године у вријеме празника, градови све више сијају, а да су људи све мрачнији.
