Мјесто костима као пшеницом засађено и крвљу као кишом натопљено,
свјесно прићутано, заташкано, закопано и из историје избрисано.
На њему црвени цвјетови као божури из поља израњају,
Пребиловци, тамо гдје мученици пребивају.
Црква као епски Скадар рушена,
у њу уграђено различитих имена и година, ко зна колико Стоја и Стојана.
Од душманске руке небројено пута оборена, понижена, осрамоћена и из пепела опет обновљена и саграђена.
Сваки лик на фрескама страдање и васкрсење открива,
Пребиловци, тамо гдје вјечност пребива.
Причајмо дјеци о том мјесту и о тој цркви, тамо су нам преци побијени мртви.
На њиховим костима се огледамо,
Пребиловци, тамо гдје сви пребивамо.
