Да је поље као и свако друго поље па да га пустимо нека зараста у коров, жбуње и шипражје, кад већ ми не знамо шта ћемо са њим.
Да је њива као и свака друга њива па да је крајем јуна покосимо, осушимо, покупимо и запалимо, ако нам баш ничему не служи.
Да је земља као и свака друга земља па да је поклонимо или ђутуре продамо, кад већ о њој рачуна не водимо.
Да бар није било Милошеве заклетве и Лазареве клетве па да не морамо да се пред људима својих слабости стидимо и пред Богом својих гријеха плашимо.
Да само није било Косовског боја и Кошара, оних светих мученика и оних голобрадих дјечака, било би нас више и било би нам боље, само је питање кога и коме.
Да нема Дечана и Грачанице, Лозе Неманића и Христа Пантократора, не бисмо имали шта чувати нити би нас имао ко чувати.
Али да нема тог поља, те њиве, те земље, те заклетве и клетве, тога боја и те битке, тих манастира и тих фресака, да нема Косова и Метохије не би било ни нас.
Не чувамо ми Косово за будућност, обожено Косово нас чува за вјечност.
