Одвели су ме,
одвели су ме у бескрај, у празнину.
Одвели су ме,
два ми ока спојили са небом.
А рекли су водимо те да видиш
како се прави историја.
Избавите ме одавде, лађари што вам барке
у освит плове мојим небом.
Ходите брже к мени, порушите овај зид.
Оскрнавите овај нечасни гроб.
Свежите руке неимара.
Дозивам вас немим уснама
док вековима пролазите овуда.
Пружам руке безрука
имена стављеног у песму, као у гроб.
Рекли су: Остависмо ти очи да оплакујеш
себе и рекли: И дојке да подојиш дете,
а детета ни од куда.
Само небо стишће брадавице огромним
устима и крезуби робови и слуге и жене
и пијани султани…
Чујете ли, лађари, како вам срцем куцам у зид.
Донесите бела једра,
белим платном покријте дојке
стасите куле у празнини.
Хитајте, лађари, к граду.
Обзнани се: узидана сам у темељ сопствене тврђаве.
Обришите сузе с очију које вечно оплакују свој зид.
