Некада су људи сматрали да је срце центар човековог тела, да је задужено за мисли и осећања. Касније је наука „доказала“ да је срце само „пумпа“ која пропушта крв кроз себе, а да је мозак задужен за психу човека и виталне функције. Тако се завршила прича о срцу и мозгу: racio je победио eros. Тиме је човек ушао у нову еру постојања – окренуо се себи, заборавио друге људе. Елиминацијом срца као споне између нас и Бога, доведена је у питање највећа Божија заповест: Љуби ближњега свога као самога себе.
Многи животни догађаји натерају нас да се замислимо над њиховом чудноватошћу, нереалношћу. То нас води до мисли о интуицији, необичном, неухватљивом, заумном. Оно што нас спаја са другим људима називамо „хемијом“, а не умемо ту хемију ни да објаснимо ни да разумемо. Јер разум човеков је велики и јак док учимо и сазнајемо како треба живети, а постаје неважан и мали када треба направити велике животне кораке.
Срце је црвени дијамант на пиједесталу великог царства емоција и подсвесног, дијамант који сија сјајем чистоте у оних људи који живе у Богу.
Често у болницама видимо слике срца и унутрашњих органа и то оних људи који несразмерно конзумирају алкохол, цигарете, наркотике. Када би нам неко показао срце неоствареног човека, слика би се поклопила са оним наказним црним распаднутим срцем којем је наштетио дим цигарете или опијати. Срце је, не само метафорички, већ и као материјализовани орган, спојница свих „чакри“ у нашем телу и наша спојница са другим људима – то је једини орган који куцањем шири невидљива таласна поља (која је могуће измерити и приказати на снимку ЕКГ-а). Таква фреквентивна поља шири и мозак, али се она у додиру са другим људима могу реализовати путем таласања срца, јер: Ако језике човечје и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.
Начин на који узимамо и дајемо љубав умногоме нас одређује као личности. Ми смо бића љубави и љубав је једина мера, једини кантар који нам је намењен.
Наша жеља и воља да деламо и живимо, да корачамо неустрашиво, долази од наших могућности да волимо. Да бисмо волели друге, прво морамо волети себе, своје биће и личност, јер ћемо упознавши себе и своју душу, познавати и душе других људи и никада нећемо другима чинити оно што не желимо да нама буде учињено. А то је само по себи врело пријатељства, љубави међу људима, воље и вере у леп живот. Једанаеста Божија заповест, јесте она Христова: Нову вам заповест дајем – да љубите један другога као што ја вас љубих, да се и ви тако љубите међу собом.
Постулати наше религије су: вера, нада и љубав, али је љубав од њих највећа. Изгубимо ли љубав, можемо пасти у безверје, сујеверје, празноверје, у безнађе и мржњу. Јован Златоусти је говорио да је велика моћ наде у Бога (дакле, у љубав): Она је неприступна ограда, тихо пристаниште, нерушива тврђава, неодољива моћ… њоме су људи без оружја побеђивали наоружане, жене – мужеве, деца су се показивала јачима од искусних у војним вештинама… Исаија је, пак, казивао: Који се надају на Господа, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не умарају се. Попут орлова којима ниједна висина није недостижна, чија крила снагом лета достижу висине, такви морамо бити у љубави – истрајни и непоколебљиви, јер како Златоусти бележи: Нада попут неког чврстог ланца спуштеног са неба подржава наше душе, подижући мало по мало на висину оне који се чврсто држе за њега и узносећи нас изнад бура животних невоља. Љубимо ли своју душу надом, помоћи ћемо и другим људима да не изгубе своје душе у безнађу и злу.
У нашој култури постоји израз „освајање срца“. Најчешће га користе заљубљени када желе да им љубав узврати особа за коју су заинтересовани. То је можда и једино преостало искрено освајање, јер се другој особи дозвољава да осећа и дела по гласу срца. Сва остала освајања (друштвена, социјална, политичка) срце стављају у други план, потискују га користећи човекову психу како би се брзо и лако дошло до власти. У ту сврху „искључује“ се срце, а мозак функционише по принципу „слободних робова“. То наше ропство огледа се у робовању свету, стварима и другим људима. Срце се свом силином буни против таквог нечовештва, али његов вапај ни сам човек не чује нити препознаје – оставља га да трули и црни, опија га и унижава, омаловажава његову реч и баца га у бездан, онамо где на крају доспеју сви „слепи“, јер: Слепи су вође слепима, а када слеп води слепога, обојица ће пасти у јаму.
Достојевски је рекао: Највећи је освајач онај који зна победити без борбе и без лажи. Ова нас мисао великог књижевника наводи на питање је ли то заиста могуће? Данас, у нашем друштву, ова мисао отвара и друга питања: о успеху, о победама, о победницима, о моралу… Постоји ли заиста победа без борбе и без лажи?
Наравно да постоји. Других победа и нема сем ове, јер насилно и лажно стечено није успех, није победа.
Највећи освајач гради своју победу степеник по степеник, успињући се на лествама духовности, његова победа је стицање дуготрајне награде која лежи у њему самоме. Код највећих освајача, освајање је својеврсна потрага за смислом живота, реализација велике љубави коју прави победници носе у себи (Бог је љубав и ко стоји у Богу и Бог стоји у њему) и жеља за непоседовањем. Лажни освајачи поседују док велики освајачи дају себе са љубављу, радосно. Као дете када се посвећује игри. У тој је радости награда, корист и благо.
Има ли веће награде? Нема веће награде од испуњеног срца и испуњене душе Богом. Од срца које преплави осећај задовољства што је помогло, што се дало, што се посветило. Они који дају имају највећу награду на свету: љубав.
Има ли веће користи? Нема веће користи од мира и тишине у које се раздрагано срце спушта. Тамо где одмара после давања.
Има ли већег блага? Нема већег блага од чисте и искрене љубави која оплемењује све око себе и онога који је гаји у свом срцу: најлепшем и најсјајнијем дијаманту на пиједесталу Љубави, нашој јединој вези са Богом.
