Ту мани и ту пусти ме да умрем
да из мојих моштију
изникну манастирске двери
да ми се свака кост
претвори у биљку, да уђе у воду, и кишу
која ће као пролећна мана
падати по овим људима који ми
већ хитају из будућности
Ту мани и ту пусти ме да умрем,
да душа моја оде горе
а тело моје доле
у земљу
да је учини плодном за моју веру
и моју љубав према Богу
у пламен свеће у мрачној испосници претвори
Ту мани и ту пусти ме да умрем
указаће се жиле од дрвета
чије сам семе посадио пред испосницом
биће то моје тело тако преображено
испружено мирно да свако може да га дотакне
Упијаће молитве наших синова и кћери
за опоравак њихових душа и исцељење
њихових тела
умирем за њих на овом месту
да би се подигао храм у срцу Новог Јерусалима
Ти само мани ме, остави, да умрем
и принесем свој мир Богу
Не плачи, Милоше,
сузе ми твоје целивају лице
Плач твој мирише као тамјан
Ридање твоје моје је опело
Радуј се!
Радуј се, Милоше,
из мале испоснице путујем у
велико царство небеско!
