На станици,
на раскршћу ветрова,
неки човек чека
време, живот, прилику.
Са спомен-обележја,
са неког имена,
гули маховину.
Тражи
корене, ДНК, постање.
Не зна неки човек,
на станици,
крај спомен-обележја,
пси поново глођу мртве кости,
запишују
Ид, Его, Супер Его,
претке и потомке.
Целе ноћи лају
гонећи ветрове.
