Био једном један тањир на столу.
Једно зрно грашка у њему
и вечито питање:
Појести или посејати?
Није то магични пасуљ
да преко ноћи израсте
до двора једног џина
до бисерних огрлица
до џака пуног дуката
и чизмица од седам миља.
Тањир преклопити као шкољку?
Спустити на дно
замишљеног мора
и сачекати да бисер
себе створи од жуља.
(Али дуго чекање
откуцава време,
празан стомак
броји своје стрпљење)
Дакле, појести!
Појести то семе из којег
ће можда преко ноћи
нићи лествице за спасење,
или будућег дана
шкољка
испливати са дна мора
и постати поново тањир
на једној пустој краљевској трпези
где замишљена седи принцеза,
гледа тужно у зрно
и пита се:
појести или посејати
свој последњи
атом снаге.
