Малобројним читаоцима познато је да упоредо са савременим темама, један број аутора који сада објављују своја дела негује духовно стваралаштво инспиришући се на библијским, византијским и светосавским изворима нашег православља, али и духовности уопште. За љубитеље оваквих дела издвојили смо десет наслова српске књижевности којима могу проширити своје читалачко искуство:
- Ђура Даничић: „Приповетке из Старог и Новог завета“
- Свети владика Николај: „Религија Његошева“
- Драгиша Бојовић: „Антологија плача“
- Димитрије Миленковић: „Светлост узнесења – Антологија светске и српске духовне поезије“
- Селимир Радуловић: „Исповест тумача царевог сна“
- Горан Петровић: „Опсада цркве Св. Спаса“
- Никола Александар Марић: „Јуначко тиховање“
- Марија Маја Д. Недељковић: „Благоверна Јелена Лазарева Балшић“
- Угрин Поповић: „Луциферов пут“
- Слободан Јовић: „Исусов трн“
Овим избором препоручујемо нит одсјаја религије у делима Ђуре Даничића који нам је приближио приповетке Старог и Новог завета, преко Владике Николаја, Драгише Бојовића и Димитрија Миленковића као приређивача до романописаца Горана Петровића, Марије Недељковић и Угрина Поповића. Марић и Јовић су поете који настављају савремену традицију духовног преплитања црквених и савремених тема.
Даничићеве приповетке одличан су начин приближавања Библије младим читаоцима. Јован Бошковић је ову књигу назвао „најбољом црквеном историјом за децу“. Свети владика Николај у Уводу „Религије Његошеве“ назначава: „Ко по својој природи није религиозан а желео би сазнати, шта то значи бити религиозан, тај ће најбоље учинити, да се постара те да поучи и преживи, у колико му је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека. Ја сам овим делом хтео само указати на једног таквог.“ Обе ове књиге незаменљиве су на полицама наших библиотека као класична литература.
„Антологија плача“ Драгише Бојовића избор је плача од Светог Саве до Патријарха Пајсија у нашој средњовековној књижевности. Ова српска ризница плача сведочи да плач није увек и јаук „већ се, подобан молитви, често разлеже самом душом, не потресајући никога изван њеног пространства и клети срца“ (Д. Бојовић). Антологија „Светлост узнесења“ на једном месту сабира светску и српску духовну поезију. Димитрије Миленковић сведочи овом књигом да су се више него ико тајнама људске душе бавили песници: „Пролазност свега, али и вера у недокучиво, лепоту, патњу и бол, заокупљали су их да би, божанским надахнућем, успели да сабију у стих и песму сва сударања, преплитања, понирања и таложења у дну бића.“
Селимир Радуловић у „Исповести тумача царевог сна“ метафизички гради један посебан поетички идентитет у којем се сусрет генерација у духовном смислу види на неколико равни од којих су најважније две: простор религије као историјска позорница на којој ће се наћи лирски субјекат, и унутрашња драма искушеника пред ликом старца.
„Опсада цркве Светог Спаса“ један је од најпознатијих романа Горана Петровића настао на легенди о узнесењу цркве Светог Спаса у манастиру Жича која своје темеље има у „сновима Светог Саве“. У роману је вешто испреплетан крај и почетак 13. века са судбином Жиче и Немањића, али и са колективном судбином српског народа.
У „Јуначком тиховању“ Марић остаје доследан темама којима се бави у свом песништву и он је један од наших савремених аутора који негује византизам у својим књигама дефинишући на тај начин идентитет српског народа између јунаштва и исихазма.
„Благоверна Јелена Лазарева Балшић“ је повест коју је Марија Маја Недељковић написала о Јелени Балшић (око 1365–1443), средњовековној владарки Зете, како би нам приближила лик и дело ове изузетне хришћанке, ратнице и песникиње из лозе кнеза Лазара и Немањића.
„Луциферов пут“ др Угрина Поповића на занимљив начин и насловом и поднасловом провоцира читаоца да „увек присутним хумором“ крене Луциферовим путем или крене путем текста како би заправо дошао до Луцифера и коначног одредишта на којем ће дознати шта је смисао живота/ човека. У основи ово је (пост)футуристички роман који својим почетним и завршним делом задире у димензије које нису доступне свим пољима људског мозга, а камоли ума.
Слободан Јовић, песник, у „Исусовом трну“ открива Бога и Христа у малим стварима које нас окружују:
„Приљубљен
уз прозорско стакло
посматрам пахуље
које преда мном успоравајући
додирну стакло.
Ево овако, рекох, изгледа
када Бог жели
да ти уђе у кућу.“
Књигама мисли о Богу и темама о којима човек размишља од када је света и века, сведоци смо да божанско надахнуће може ући и у нашу кућу.
