Длетом Творца земаљских и небеских твари,
каменом који одавно одбацише зидари,
а који постаде глава од угла,
уклесана си, голубице са Јордана долетела,
у Острог стени.
Смерношћу те обасјали искушеници,
молитвом су те к небу уздигли верници,
ал’ криком несреће смртникове узнемирена
лествицама остајеш за тло везана као концем.
Твоје срце изнова заигра
кад га покајник вером и муком целива.
Ваистину се тада миомиром чудотворца помазују чела.
О, милосрдна, стрпљива, птицо бела!
Помирила си народе, вере и људе,
према Слову Књиге да се збуде:
много векова након Вавилона
у језику Христовом многи ће се сабрати.
Са верницима ћеш се, мила, на небеса вазнети!
